Данас је у Дому Народне Скупштине Републике Србије, уз највећу почаст, одржана комеморација нашем легендарном трофејном селектору и тренеру Душану Дуди Ивковићу.

Комеморацији су присуствовали председник Републике Србије Александар Вучић, председник Скупштине Србије Ивица Дачић, министар омладине и спорта Вања Удовичић, руководство Кошаркашког савеза Србије на челу са председником Предрагом Даниловићем, генералним секретаром Златком Болићем и потпредседником КСС за мушку кошарку Ненадом Крстићем, Ивковићева породица и пријатељи, многа велика имена српске и светске кошарке, као и Дудини играчи: Жељко Обрадовић, Драган Кићановић, Светислав Пешић, Божидар Маљковић, Зоран Радовић, Ратко Радовановић, Дејан Бодирога, Димитрис Итудис, Владе Ђуровић, Миливоје Каралејић, Никола Пековић, Драган Тарлаћ, Мирослав Берић, Зоран Савић, Небојша Илић, Дејан Томашевић, Млађан Шилобад, Новица Величковић, Душко Савановић, Бојан Поповић, Марко Кешељ, Миленко Тепић, Радослав Нестеровић, Сергеј Панов…

Окупљенима се прво обратио председник Србије Александар Вучић, који се пре тога уписао у „Књигу жалости“ посвећену великану светске кошарке који нас је напустио у 78. години живота.

– Уважени чланови породице, госпођо Нено, Петре, Павле… Поштовани пријатељи породице Ивковић, немам ја шта о биографији Душана Ивковића да додам. Многи овде то знају неупоредиво боље од мене… Као председник Србије поносан сам што је Србија имала таквог човека и што ће га имати. Поносан зато што, иако је физички великан отишао, а Душан Дуда Ивковић јесте наш великан, он никада неће отићи из Србије нити ће га ико заборавити. И не зато што су то куртуозне речи, већ зато што постоји оно што је мерљиво, а то су све оне медаље и успеси које заслужио Душан Дуда Ивковић, и не само то – он је носилац једног другачијег духа, он је много тога или све оно што многи од нас нису… Био је, истовремено, и велики господин и београдски мангуп. Увек је држао не само до себе, већ и до других и осим медаља и спортских успеха, кошарке коју је бескрајно волео, и свога брата Пиве и чика Боре Ценића, оставио је још нешто. И то нису само Крст и Раднички, већ нешто што ће остати будућим поколењима. Иако нисмо у много чему били сагласни, када сам први пут дуго разговарао са њим, а још два пута сам имао прилику за тако дуге разговоре, видео сам колико је озбиљан, колико је одговоран и колико је посвећен човек и колико таквим људима не можете да одузмете ништа. И на крају, оно што је најважније, у овим тешким моментима за његову породицу, а покушао сам то и малопре да саопштим Нени, Петру и Павлу – нећете га видети више, али ће он увек бити ту, јер можете некога да волите или не волите, али резултати и дела остају, а иза њега остају велика дела. Будите поносни на вашег оца и супруга, баш онако како ћемо сви у Србији бити поносни на све оно што је урадио и на његово велико дело. Србија га заборавити неће и нека му је вечна слава – рекао је Вучић.

Испред Кошаркашког савеза Србије присутнима се врло емотивно обратио председник Предраг Даниловић, велики пријатељ породице Ивковић.

– Овде сам као председник Кошаркашког савеза, али имам обавезу да нагласим да овај Савез данас не би био то што јесте да није било Душана Ивковића. Исто тако, историја српске, југословенске и европске кошарке је незамислива без његовог имена. Пола века је радио у кошарци којој је дао целог себе. Уосталом, једном је нагласио да кошарка није део његовог живота, него његов живот. Пошто сам ја прилично близак пријатељ његове фамилије, прилично тешко ми је ово пало. Поносан сам што сам му за живота рекао да га волим и поштујем, као и да ћу га увек волети, као и његову фамилију. Мислим да смо се последњих пет-шест месеци сваки дан чули, обилазио сам га и виђали смо се… За све што ми је било потребно, за сваку битнију одлуку у кошарци сам се прво са њим саветовао. Сад, сад тешко… Увек ће бити мој селектор, то је био и остаће. Изнад свега и моја љубав према њему, као према покојном оцу… Нек му је слава и хвала.

Жељко Обрадовић, кум легандарног Дуде такође је говорио са много емоција…

– Захвалио бих се свима на доласку и људима који су изјавили саучешће и замолили ме да га пренесем породици. Отишао је човек који ми је био све, тренер, учитељ, ментор, кум, пријатељ… Нећу да говорим о њему као тренеру, титулама које је освојио, о неизбрисивом трагу који је оставио у кошарци. Васпитавао је пуно играча и помагао да постану бољи кошаркаши и људи, један од тих привилегованих сам био и ја. Имао сам 28 година када сам заиграо за репрезентацију, а позвао ме је Дуда. Био сам најстарији у тој генерацији талената, касније и великана. Он ме је издвојио и упутио да утичем на те младе талентоване играче, то је прва лекција коју ме је научио и дан данас користим исто. Увек је знао да ме опусти у односу тренер – ауторитет – играч. Већ 30 година то не заборављам и користим. Велику сам трему имао када сам желео да му саопштим да нећу више бити играч, већ тренер, и тада је нашао начин да ме релаксира питајући ме да ме није неко од мангупа из Партизана натерао на то, мислећи на његовог великог пријатеља Драгана Кићановића. Када сам му објаснио да је то моја одлука, пожелео ми је сву срећу. Много година после тога уделио ми је највећи комплимент икада, да имам одличну интуицију. Некада је реаговао бурно, али је увек био спреман за разговор, да се извини ако треба… Када сам био тренер 1992. Партизана, избацили смо Киндер Болоњу и пласирали се на Фајнал фор, а кад смо се вратили у хотел после меча, било је баш касно, бар је био затворен. Била је екипа покојни председник Партизана Радојица Никчевић, нажалост покојни кум Миленко Савовић, Дуда, Кића и ја. Пила нам се кафа у 4 ујутру, одлучили смо да одемо у једну собу, тамо има мини бар и кафе колико хоћеш. Дуда је одједном устао и показивао ми ротацију у одбрани на зиду собе, ја устанем и кренемо нас двојица да дискутујемо, ова тројица нас гледају у чуду… Дуда се окренуо и питао Радојицу о чему се ради – и рекао “нема везе, дајте мало још кафе”. Тако је било увек када смо имали прилике да разговарамо о кошарци. Никада нећу заборавити тренутак када су нам рекли да не можемо да идемо на Олимпијске игре, ту тугу играча, а Дуда је рекао „нема везе, вратићемо се бољи и јачи и све је радио да тако буде. Захваљујући његовом ауторитету и грчким пријатељима успели смо три године заредом да се окупљамо и под другим именом играмо турнире и пријатељске утакмице у Атини. Памтим да ме је тада први пут одвео на бузуки. Био је велики пријатељ са многим чувеним Грцима, поштовали су га пуно. Јуче сам се вратио из Атине, тамо није било човека који ми није пришао и изјавио саучешће, оставио је велики траг радећи у пет грчких клубова… Он је 2012. због сплета околности одлучио да не настави каријеру у Олимпијакосу, а ја сам наставио моју каријеру у Панатинаикосу. Људи су нешто препознали и доделили Дуди титулу почасног грађанина Пиреја, а мени почасног грађанина Атине, Знам колико је Дуда волео Атину, тај град је мени остао у успомени као нешто што је било важно, где је Дуда крстио мог сина Ђорђа, као што је Нена крстила моју кћерку Ању овде у Београду. Нажалост, прошлог четвртка ујутру рано, Нена ме је пробудила са вешћу „Нема више кума”. Био сам пун емоција, а знао сам да морам на тренинг. Увек ме је Дуда учио да нико из тима не види шта се мени приватно дешава. Свратио сам до Мирка, нашег пријатеља, рекао сам му јер нисам могао да сакријем, а ни од Бате Зимоњића, кондиционог тренера. Одрадио сам тренинг, кренуо, окренуо моју Ању и нисам могао да престанем да плачем. Покупио сам сина Ђорђа, он има 21 годину и никад га нисам видео тужнијег. Ставио је неку капуљачу да сакрије тугу, али није успео. Моја деца су кума обожавали. Имам анегдота и прича за њега милион, увек ме је третирао као себи равног иако сам млађи 17 година и знао је да га искрено волим и поштујем. Драга кума Нено, имали сте дивног човека. Кумићи, будите поносни на оца и наставите оно што је радио. Куме, овде си – заувек и заувек ћеш бити – рекао је Обрадовић и ставио длан на срце.

Од Ивковића се пригодним говором опростио и председник Спортског друштва Раднички, коме је Дуда остао веран цео живот, Саша Јовићевић.

– Бити у друштву Душана Дуде Ивковића је захтевало озбиљност и концентрацију. Сваком својом речју, потезом и коментаром је нешто ново животно објашњавао и индиректно наводио на избор правих решења. Нас који смо били уз њега и са њим у остваривању заједничких циљева је учинио сигурнијим и поузданијим. Верујући у њега још више смо веровали у себе и у циљ који смо видели пред собом. Позиција у којој се налазило Спортско друштво Раднички пре Дудиног повратка деловала је у најмању руку неизвесно. Имали смо иза нас традицију, а испред нас велику одговорност и тешке обавезе. Раднички је личио на светиљку која се лагано гаси, али Дуда не би био Дуда да се није ухватио у коштац са тим неизвесним и унапред осуђеним на пропаст подухватом који смо ми звали обнова Радничког. Зато, када бих покушао да издвојим неку Дудину особину која је на мене оставила најјачи утисак, поред сцега што га је красило, издвојио бих храброст – личну и друштвену. Храброст која у себи нема ни трун бахатог или охолог, која је лишена ината, саможивости и бусања у груди. То је она корисна храброст која мисао држи трезвену, а руку сигурну. И што је најважније, то је она храброст која се стиче рођењем на Крсту и одрастањем у Радничком, која се преноси на среду и ствара заједништво. Она храброст која постаје сигурност и веровање, оно чиме је Дуда веровао и чиме је побеђивао. Сигуран сам да је инспирација, ентузијазам, пожртвованост коју је преносио на нас оставила  довољно трага да су године пред нама време у коме ћемо показати да смо били достојни сарадници таквог човека. Остајући лојални Радничком, остајемо лојални и Дуди, његовој визији за нови век. Раднички је заједнички именилац свих наших тежњи и планова, чувајући и градећи сасвим сигурно чувамо и успомену на једног великог и дивног човека чије ће име и дело бити вечно уграђено у темеље Радничког. Сигуран се да га нећемо разочарати. У име свих његових сарадника, спортиста и спортских радника Радничког, опраштам се од нашег великог пријатеља и учитеља стихом песме коју је Дуда волео: „Нисам крив што старим, крив је живот што је прекратак“…

Последњи је на комеморацији говорио Предраг Пантовић, пријатељ породице Ивковић.

– Упознао сам га пред крај каријере, нисам веровао да ће тако брзо доћи време да се поздравим са њим, нити овако обратим. На Ненину молбу сам покушао да саставим неки текст или напишем колико волим тог човека, чиме бих рекао колико је велики. Мучио сам се, али ниједна реченица није била њега достојна. Схватио сам онда да треба да радим оно што је Нена желела, да причам из срца. Не могу да га објасним из простог разлога што сам га гледао срцем и волео. Верујем да је величина нечијег живота то колико среће донесе другим људима. Имао је редак дар за то. Много је волео своју нацију и кошарку, на срећу свих нас је изабрао да буде велики баш у томе. Међутим, шта год да је радио – био би велики. Како ја не умем да кажем његову величину, није ни битно, он је то сам урадио својим делима и животом. Када мислим о њему, мислим о витезу, човеку чији је морал чврст као камен. О дијаманту какав је могла само крсташка калдрма да избруси, а опет… Опет, како да кажем колико је велики, како да објасним човека великог као живот? Тако савршен, а једноставан, као песме Битлса. Када оде пријатељ буде бол, јер је цена сваке љубави бол и мора се платити та цена. Важније је да љубав остаје у срцу и биће ту када закуца и последњи пут.