После дуге, тешке и неизлечиве болести, преминуо је Ацо Петровић, угледни кошаркашки стратег и председник Удружења кошаркашких тренера Србије.

Петровићу је почетком прошле године дијагностификовано ретко неуролошко обољење које изазива атрофију мишића. Прве симптоме болести осетио је када је радио као тренер Уникса, а судбина је хтела да последњи меч у каријери води крајем јануара исте године у Београду против Црвене звезде, чији је главни тренер био 2009. године, а био је и члан стручног штаба када је освојена последња титула 1998. године.

Рођен је у Пожеги 14. октобра 1959. године, а током каријере водио је београдски Раднички, Хемофарм, ФМП, Локомотиву из Ростова, Уникс, Жалгирис и Азовмаш.

Био је асистент селектору Светиславу Пешићу у репрезентацији Југославије, са којом је освојио злато на Европском првенству у Турској 2001. и годину дана касније на Светском првенству у Индијанаполису.

Петровић има и сребро са ЕП у Пољској 2009, прво под именом Србија, када је био у стручном штабу Душана Ивковића. Завршио је са великим успехом Геодетски факултет у Београду, у граду где је дошао као четрнаестогодишњак и, поред осталог, за увек заволео кошарку, којој је, са много успеха посветио огромну енергију, знање, па и живот. Школа је била приоритет и ту обавезу никада није занемарио, а са кошарком се више аматерски сусрео у Радничком на Црвеном крсту. Управо, тада најбољем месту да се у кошарку заљуби за цео живот. Истовремено, пуних четрнаест година је као дипломирани инжењер радио у Институту за земљиште.

Вратио се, показало се дефинитивно, у кошарку 1990. године, природно у Раднички, а на позив Пиве Ивковића , који је у Аци препознао талентованог младог човека. Та понуда да ради у младим категоријама на Крсту, определила је његов живот и то је био почетак изузетне тренерске каријере. Пива је за сва времена, то је увек истицао, био Ацин наставник и узор за сва времена. Био је предводник и најбољи изданак нове генерације тренера која је ступала на кошаркашку сцену.

Све своје шансе, које су му у репрезентацији, с разлогом, пружале старије колеге, упорним радом, непрекидним усавршавањем и посвећености кошарци, искористио је и увек се пео степеницу више. Ни једно поверење није изневерио.

Са Пивом је био оснивач и утемељивач модерног Удружења кошаркашких тренера и био његов први секретар, да би 25. децембра 2011. постао председник УКТС. Већ са искуством и жељом да унапреди рад свог удружења, од првог дана је прионуо на посао. Кренуо је на нови задатак са огромном енергијом и жаром почетника. Његов план и програм рада, нове идеје и највиши професионални стандарди, сада су, на жалост, његова заоставштина и задатак онима који ће тај програм рада спроводити до краја. Уз све то, поштење је био његов заштитни знак.

Као што је поштовао колеге и узоре од којих је учио и сам је постао пример и узор за све који намеравају или су тек сели на Тренеска клупу.

Истовремено, Ацо је имао узоран приватни живот. У њему, његова породица, супруга, син и ћерка, имали су велики ослонац подршку и огромну љубав.

Неизлечива болест и трагична смрт, прерано су нам отеле Ацу Петровића. Трагично је заустављен човек који нам је могао још дуго и много, много тога подарити. Највећи је и ненадокнадив губитак задесио његову породицу, али српски и европску кошарку.

Комеморација Аци Петровићу биће одржана у петак у 9 часова у СЦ „Шумице“, а сахрана у 11 часова на Бежанијском гробљу.