Легендарна југословенска кошаркашица Јасмина Перазић, члан „Куће славних“ за женску кошарку у Кноксвилу, стигла је пре неколико дана у Србију из САД, где живи и ради. Перазићева је у своју домовину дошла на позив Кошаркашког савеза Србије и биће гост КСС на Олимпијском квалификационом турниру у Београду, који почиње у понедељак 4. јула 2016.

Да ли сте узбуђени што сте поново дошли у Србију, Београд, ваш Нови Сад, што ћете бити гост КСС на Олимпијском квалификационом турниру?

– Позив Кошаркашког савеза Србије ме је пријатно изненадио. Предиван потез, стварно… Ту сам само пар дана, а већ се осећам вечно захвална. Једва чекам да видим утакмице, представнике Савеза, старе пријатеље и пријатељице… Већ сам се видела, али на кратко, са Ољом Кривокапић Драгићевић, која је одвела нашу 3х3 женску репрезентацију у Холандију. Пошто познајем Ољу, убеђена сам да ће се одлично показати.

Примљени сте 2014. године у „Кућу славних“ у САД, што је огромно признање.

– Да, примљена сам у „Кућу славних“ за женску кошарку у Кноксвилу у држави Тенеси. То је велико признање, једно од највећих. Веома је цењено у Америци, вероватно само за нијансу мање значајно од „Куће славних“ у Спрингфилду и „Куће славних“ ФИБА. Стварно нисам никада размишљала о признањима, али многе моје саиграчице и мој тренер са Унверзитета Мериланд су желеле да баш ја уђем у „Кућу славних“ и борили су се за то. То је било једно дивно изненађење када сам чула колико је њима до тога стало…

Завршили сте универзитет у Америци, али сте за то време играли и за репрезентацију Југославије. На крају вашег врло емотивног говора на церемонији пријема међу бесмртне говорили сте на српском језику, захвалили се бројним кошаркашицама и тренерима из Србије са којима сте играли и сарађивали…

– За мене је веза са домовином кроз кошарку увек била најважнија ствар. Често сам морала да бирам између игре за неку професионалну екипу или наступа за репрезентацију због обавеза у Америци. Увек сам бирала национални тим, јер је то била највећа част. Први позив у репрезентацију који сам добила био је велико изненађење, дошао је пред крај моје прве године на Мериленду. Имала сам тамо једног од најбољих тренера Америке, а репрезентација Југославије је добила новог селектора. Две играчице из моје екипе са универзитета су играле за репрезентацију САД. На једном интернационалном турниру, где су имале прилику да играју против репрезентације Југославије, оне су врло одлучно обавестиле нашег новог селектора Милана Васојевића да једна од најбољих југословенских играчица игра у Америци. Тако сам добила први позив на припреме репрезентације. Обожавала сам све утакмице, припреме, путовања и дружење са репрезентацијом Југославије. После свега што се догађало у Србији и са Србијом, ја сам кроз говор желела само да дам што више признања мојој домовини, нашој дивној земљи Србији.

Колико се често сетите утакмица у дресу репрезентације и шта вам прво падне на памет из тог доба?

– Не размишљам пуно о прошлости, ма колико била лепа, вероватно је тако због посла који радим. Сада сам тренер и за мене су моје играчице најважније, само размишљам о њима и њиховим успесима, како да им помогнем, како да их учим и научим, како да их спремим за утакмице, школу и успех у животу после кошарке. Припремити младе спортисте за успешан живот после кошарке је најважнији посао за мене.

Освојили сте доста медаља са репрезентацијом. Која вам је најдража, да ли је то олимпијска бронза 1980. у Москви?

– Кроз кошарку сам научила јако пуно, кошарка ми је поклонила скоро све у животу… Колико ми је дала, не може да се израчуна по кошаркашким успесима, резултатима, медаљама или у финансијском смислу. Сада сам опет имала пример колико кошарка може да значи. Пријатељства и везе са људима које се остваре преко спорта трају вечно. Прошло је много времена од како сам видела многе моје саиграчице, али сада, када сам их поново срела, као да је прошло само неколико дана од како смо заједно играле и дружиле се. Што се тиче успеха, две ствари су ми увек биле важне – прва да представљам своју земљу било где у свету и за њу постижем успех, а друга да представљам женску кошарку у најбољем светлу.

Колике су разлике између америчке колеџ и женске кошарке код нас?

– После свих ових година, разлике су и даље врло сличне. Наравно, осим разлике у старости играча, јер на колеџу су у главном играчице између 17 и 22 године старости, постоје још разлике у стилу игре. Код нас се и даље више истиче напад, имамо јако добре шутере и бољи просек додавања. Имамо и висину, али игра под кошем је сa мало више „финесе“, не игра се као у Америци на снагу и експлозивност. Што се тиче заједничке игре, још увек колективна кошарка потиче из додавања и заједничке игре у нападу, а у Америци потиче од колективне одбране.

Колико пратите европску кошарку?

– Немам пуно прилике да пратим спорт у Европи. Ипак, преко интернета и друштвених мрежа пратим наше резултате и користим сваку прилику да навијам за наше спортисте, не само за кошаркаше… И само се хвалим нашим успесима…

Чули смо да сте много пута помагали нашој деци која оду да студирају и играју кошарку у Америци?

– Мислим да доста добро схватам економску ситуацију у Србији. Изазовне  политичке и економске ситуације постоје и у другим крајевима света. Иако кад год дођем у посету видим пуно потенцијала, исто тако видим менталитет људи који страшно кочи напредак. Међутим, верујем да ће овај тешки  период промене, преласка на нове системе рада и путовање према успешнијој будућности убрзати. За то време, док овде, у Србији, још нема пуно прилика за младе људе, спремна сам да помогнем. Кроз спорт у Америци може пуно да се постигне, али најважније од свега је факултетско образовање.

Да ли ћете пратити утакмице женске репрезентације Србије на Олимпијском играма у Рију?

– Као и сви у Србији, као многи наши људи у иностранству, једва чекам да гледам наше спортисте у Рију. Наравно, ништа ми не би било драже од освајања Олимпијске медаље. Пре неколико дана сам имала прилику да упознам нашу репрезентативку Соњу Петровић пред утакмицу против Њујорк Либертија. У моменту ме је импресионирала, не само игром, него и као особа. Убеђена сам да ће, са играчима сличним Соњи, Србија сигурно да буде успешна на Олимпијским играма у Рију, што највише желим!

 

КАРИЈЕРА

Јасмина Перазић је 1979. са 19 година отишла у Америку и провела четири сјајне године на Универзитету Мериленд. Два пута је била изабрана међу 12 најбојих кошаркашица САД и била је учесник Ол-стар утакмица. Са Мерилендом је стигла и до финаланог турнира НЦАА лиге (1982. године).

Током професионалне каријере играла је за многе клубове, а у сезони 1987-1988. Одвела је Вождовац до титуле шампиона Југославије. У смирај каријере, заиграла је и у женској НБА лиги и то са пуних 37 година, у дресу Њујорк Либертија.

Са репрезентацијом Југославије, Јасмина Перазић је два пута учествовала на Олимпијским играма, 1980. у Москви и 1984. у Лос Анђелесу. У Москви је била члан националног тима који освојио бронзану медаљу. Била је најбољи стрелац ЕП у Мађарској 1983. и ЕП у Италији 1985. На Европском првенству 1987. године у Шпанији, Јасмина Перазић је са репрезентацијом дошла до сребрне медаље. Носила је дрес Југославије и на Универзијадама 1983. (бронзана медаља) и 1987. године у Загребу (златна медаља).