У присуству водећих људи града домаћина Купа Радивоја Кораћа и Кошаркашког савеза Србије, као и бројних љубитеља кошарке, у великој сали нишког Универзитета промовисана је књига „Игра мог живота“ Боре Станковића, једног од утемељивача наше кошарке. Истовремено, била је то прилика, како су истакли домаћини, да и Нишлије изразе дивљење и захвалност за све оно што је чика Бора урадио, не само за наш трофејни спорт, већ и за нашу земљу.
Након што је поздрављен великим аплаузом, великана нашег спорта је, у име домаћина скупа, поздравила Драгана Берић, професорка Факултета спорта и физичког васпитања у Нишу.
– Толико сам узбуђена да морам да устанем када говорим о чика Бори. Кошарка је, као што је он назначио, игра његовог живота, али и игра мог живота и, претпостављам, игра ваших живота. Зато са нестрпљењем ишчекујем шта ће нам чика Бора испричати и неизмерно сам захвална што је дошао у Ниш на још једно лепо кошаркашко дружење – рекла је професорка Берић у уводу промоције.
Како је написао доајен спортског новинарства Владимир Станковић у уводу „Игре мог живота“, о Станковићу су написане многе књиге, али само је ова писана у првом лицу једнине, као аутобиографија.
– Књигу је написао један врсни новинар Александар Милетић, са којим сам дуго разговарао и подсећао се својих животних и кошаркашких почетака, како ме је кошарка „окупирала“ у окупираном Београду и све остало што ми се чинило важним и занимљивим за једну овакву књигу – рекао је Станковић у уводу беседе у великој сали нишког Универзитета.
Станковић је говорио и о бројним великим личностима са којима је сарађивао, између осталих о Виљему Џонсу, првом генералном секретару ФИБА, бившем дугогодишњем председнику МОК Хуану Антонију Самарану, високим функционерима ФИБА, бившим и садашњим, За своје омиљене играче и тренере издвојио је оне са којима је сарађивао у свом ОКК Београду, а посебно Радивоја Кораћа, коме је, управо, чика Бора пружио шансу да се од тинејџера развије у кошаркаша светске класе.
Чика Бора се осврнуо и на то како је зачето љуто ривалство Црвене звезде и Партизана, које никада није посустајало, а које је, како каже, достигло и једну опасну етапу, у којој су сукоби навијача и чести и могући. Као врхунац своје каријере истакао је чињеницу да је на Олимпијским играма у Барселони први пут омогућено да на ФИБА такмичењу наступе и НБА играчи, а у књизи изражава жал што се такозваном “дрим тиму” није супротставила генерација коју су предводили Дражен Петровић, Дивац, Кукоч, Рађа, Паспаљ, Ђорђевић, Даниловић, а која је силом прилика расформирана распадом Југославије.
Станковић је одговарао и на бројна питања присутних, а занимљиво је било објашњење због чега је одустао од тренерског позива.
– Било је то из здравствених разлога, јер ми се дешавало да сам, због великог стреса, добијао помрачење у виду некакве “црвене завесе”. Потом је стигао позив да радим у ФИБА и то је ускоро постало моје трајно и животно опредељење.
На крају промоције, Станковић је на питање у чему је тајна успеха чувене југословенске школе кошарке, рекао:
– Нема тајне! Дух људи са ових простора је другачији, јер овде, рецимо, више воле додавање него да постигну кош. Основна филозофија југословенске школе кошарке била је имати базични ситем напада, са великом креативном слободом која је дата играчима.
На крају, чика Бора је из сале нишког Универзитета испраћен дугим аплаузом…