У Скупштини града Београда, данас је одржана комеморација поводом смрти великана наше кошарке Ранка Жеравице, којој су присуствовале многе легенде игре под обручима.

Члановима породице Ранка Жеравице и бројним великим именима и некадашњим асовима југословенске кошарке попут Петар Скансија, Дамира Шолмана, Николе Плећаша, Рата Тврдића, Зорана Славнића, Драгана Капичића, Мишка Чермака, Дражена Далипагића, Владимира Цветковића, Благоја Георгијевског и осталима, као и гостима из Шпаније, први се обратио председник Кошаркашког савеза Србије Драган Ђилас, који је после минута ћутања рекао:

– Окупили смо се овим тужним поводом, да одамо почаст једном од људи без којих српска и југословенска кошарка не би биле оно што су данас. О Ранку ће говорити људи који су са њим годинама сарађивали и знају кошарку боље него ја, а ја ћу само дати пар уводних реченица. Жеравица је био тренер више од шест деценија. Радио је и у женској кошарци док, како је рекао, супругу Загу није убедио да се уда за њега, па је, на жалост женске, а радост мушке, прешао у мушку игру под обручима. Као човек и велики тренер донео је Југославији олимпијско и светско злато, прегршт медаља са великих такмичења… Направио је са још неким великим људима оно што је југословенска кошарка била деценијама у светској кошарци, а сада су тим путем наставиле нове државе…

Председник КСС се затим осврнуо на скорије догађаје…

– Причао сам са Ранком пре пар месеци у „Кући кошарке“, све што је говорио било је изузетно тачно и прецизно. Он није заслужан за медаље само као тренер, већ и све медаље које данас Србија осваја на великим такмичењима. Рекао сам му да смо у КСС донели одлуку да му поклонимо једну сребрну медаљу са прошлогодишњег СП у Шпанији и договорили се да то учинимо првом свечаном приликом. Нажалост, то се није остварило, па данас ту медаљу желим да поклоним његовом унуку Андрији, да њега и и породицу читавог живота подсећа шта је све Ранко урадио за кошарку – завршио је Ђилас и заједно са в.д. генералног секретара КСС Дејаном Томашевићем уручио Андрији Жеравици урамљену медаљу.

Затим је за говорницу изашао Милутин Лута Павловић, Ранков пријатељ из играчких дана.

– „Жеравица српске кошарке“… Можда је очаравајуће тачан наслов књиге о Ранку, јер много говори о њему у тако мало речи. Као његов друг и блиски пријатељ, постао сам и његов биограф који га је натерао да изађе из скромности и остави иза себе трајни докумет за будућност о својој кошаркашкој филозофији.

Павловић се тада са пуно емоција присетио заједничких почетака у Кикинди, испричао како је Жеравица први схватио да мора да се направи систематизација и издвоје елементи који стварају структуру игре…

– Основно схватање игре, креативност, слобода сваког играча, све је то сјединио у своју филозофију која је и у иностранству добила назив „Кошарка Ранка Жеравице“. На крају, сви ми испраћамо Ранка са дубоким пијететом и болом, али са чврстим обећањем да ћемо га сачувати у срцу и све што је урадио. Хвала ти Ранко што смо најбоље године провели заједно, хвала на дугогодишњем пријатељству. Почивај у миру брате мој, слава ти и хвала ти

– у сузама је завршио Лута Павловић.

Дугогодишњи Жеравицин сарадник и пријатељ Милорад Микета Ђурић истакао је да се дуго дружио са Ранком, па на опроштају неће да говори о његовом кошаркашком знању, јер је оно опште познато.

– Иза Ранка остају супруга Зага, синови Душан и Горан, снаје, три унука… Он им је поклањао слободно време, а они му узвраћали љубав. Ранко је био изузетна личност, непосредан, срдачан, спреман да противнику на терену и ван њега пружи руку. Остаће упамћен као визионар и творац наше кошарке. За њега важи она Његошева „Имао се рашта и родити“. Била је привилегија имати га за пријатеља, хвала му за све што је урадио за кошарку.

Жеравицин некадашњи играч из златне генерације Петар Сканси истакао је да му је велика част што има прилику да говори у име екипе коју је Ранко створио.

– Хтео бих да вас уверим да Ранко не бих хтео да сада тугујемо. То знам јер сам га много боље упознао у каснијим годинама и сигуран сам да би он хтео да данас славимо, јер је био паметан, борбен, поносан на оно што је направио. Волео је нас, све играче, бескрајно је волео кошарку и никако није хтео да са њим та кошарка и заврши. Наставимо његовим путем, без посустајања! То би нам он рекао…

После Скансија, реч је узео Маноло Флорес, кошаркашки тренер и Ранков пријатељ из Шпаније.

– Долазим са пуно порука подршке и љубави из Шпаније, која је била Ранкова друга држава. Знајте да сви играчи који су прошли кроз његове руке имају прелепа сећања на Ранка и све оно што је значио за њих. Шта је Ранко значио за Барселону, најбоље је описао пре пар дана један шпански новинар, који је написао да је Жеравица за Барселону у кошарци био оно што је Кројф био у фудбалу. Има тренера који освоје нешто и пролазе, али Ранко је од оних који дођу и промене клуб. Јесте био код нас само две године, али је успео у томе да 50-60 одсто нас играча остане у клубу десет година. О његовим тренерским квалитетима знате и више од мене. Он нас није учио само кошарци, него и раду, дисциплини и тимском духу. За ових 40 година, увек када смо могли тражили смо га погледом у хали, увек смо питали где је, а кад бисмо га нашли имао је за сваког од нас по неку фразу којом би нас подигао и мотивисао. Никад га нећемо заборавити, увек ће бити у нашим срцима…

– завршио је емотивни говор Маноло Флорес, играч Барцелоне и бивши шпански репрезентативац.

 

После комеморације сахрана Ранка Жеравице је одржана на Новом грообљу у Београду (Алеја заслужних грађана) уз присуство више стотина људи.

Испред капеле наш прослављени тренер Божидар Маљковић емотивним речима се опростио од Ранка Жеравице:

„Окупили смо се да дуго славимо живот. Ранко Жеравица иза себе оставља дивну породицу. Нећу хвалити покојника због реда и обичаја него зато што је заслужио и што је то истина. Када причамо о спорту, морамо причати оо кошарци, а нјој је Ранко дао све. Она је њему дала свет, да буде најбљи у њему, дао нам је да будемо већи од Американаца… Одлази у добро друштво, чекају га профа Александар, Нејсмит, Вуден и остали великани. Ти си Ранко задужио кошарку… привилегија је била седети и ћутати пред таквим човеком. Везивао је људе за себе и ишао је спуштеног гарда. Био је бољи од свих нас, а нема ни библиотеку, ни институт, ни кошаркашки терен. У Америци би имао све, а у Русији чин генерала. Милошево би могло да се зове Ранково…

Драги шефе, припала ми је част да испратим тебе и Ацу Николића – највеће у животу. Боље и мушкије не могу“.

Последњи говорник у Алеји заслужних грађана био је Ранков дугогодишњи пријатељ Братислав Ђорђевић који је окупљенима рекао:

„Умео си да покренеш успаване и да оствариш планове, како своје, тако и наше. Делили смо и добро и лоше у овим временима. Твоје идеје и савети су несебични дар, увек си имао поруку за све, помогао си да струка учини додатни напор да се вратимо кошарци. Твоје искуство је путоказ. Струка није потрошни материјал. Жеравица светске кошарке, приуштио нам је много радости. Ранко, био си правичан и посвећен породици, на некој од звезда где влада бесмртност нас чекаш. Бићеш водиља за све нас“!