Др Небојша Човић
председник
Др Небојша Човић је рођен 2. јула 1958. године у Београду, доктор је техничких Наука и дипломирани машински инжeњep.
Основну школу „Бpaћa Јерковиh“ завршио је у Железнику, као и средњу техничку школу „Иво – Лола Рибар“. Уписао је 1977. године студије на Машинском факултету Универзитета у Београду, а 1982. године је дипломирао на Катедри за производно машинство – производна техника. Након дипломирања, као стипендиста почео је да ради у РЕИК Колубара. Након РЕИК Колубаре прешао је у индустрију машина „ИЛР“ у Железнику, где је радио на пословима пројектовања робота и флексибилних линија. Из „ИЛР“а је прешао у ИАМА институт за машине алатке, а потом на Катедру за производно машинство на машинском факултету у Београду, где је изабран за асистента 16. фебруара 1984. године.
На Катедри за производно машинство је као асистент држао вежбе из предмета: Технологија машиноградње, Машине алатке, Производни системи и Техничка кибернетика. Радио је на научно-истраживачким пројектима усмереним на сарадњу са привредом. Држао је вежбе у Одељењима Машинског факултета у Ваљеву, Ужицу и Краљеву. Пројектовао је и реализовао два индустријска робота за потребе ГОШЕ и УНИС-а Сарајево.
Магистрирао је 1988. године на Машинском факултету у Београду, на Катедри за производно машинство, одбраном магистарског рада под насловом: „Развој пилот експертног система – ROBEXP за концепцијско пројектовање индустријских робота на бази инжењерства знања“, за који је добио награду Привредне коморе Београда. Докторирао је у јулу 2000. године на Машинском факултету у Београду, на Катедри за производно машинство, одбраном докторске дисертације: „Развој концепцијског пројектовања једне класе флексибилних технолошких система“.
УНИДО програм му је обезбедио студијски боравак на институту ИПА -Штутгарт у 1990. години. Прешао је са Машинског факултета у Београду на место генералног директора друштвеног предузећа „Пролетер“ 2. августа 1990. године. Предузеhе је организационо и технолошки унапређено уз промену имена у „ФМП“ (Фабрика металних производа). Био је председник Управног одбора „ФМП“, председник „ФМП“ гpyпe и сада је председник Скупштине „ФМП“ Конзорцијума.
Изабран је за потпредседника извршног одбора Скупштине града Београда за привреду и финансије 1992. године. Постао је председник градске Владе 1993. године, да би годину дана касније био изабран за градоначелника Београда и на тој функцији је остао до 1997. године (23.06.1994 – 21.02.1997). Био је посланик у Народној скупштини Републике Србије у два мандата. Након избора 2000. године био је посланик у Савезној Скупштини на листи демократске опозиције Србије (ДОС). У Влади Републике Србије (25.01.2001- 18.03.2003.) био је један од потпредседника и заменик премијера. Био је ангажован на безбедносно комплексним проблемима решавања сукоба на jyry Србије као председник Координационог тела за општине Прешево, Медвеђа и Бујаковац и Координационог центра за Косово и Метохију.
У периоду од 12.03.2003. до 17.03.2003. био je вршилац дужности премијера Србије, а од 18.03.2003. до 15.03.2004. потпредседник Владе Републике Србије у новом мандату.
Небојша Човић je оснивач КК ФМП. Био je председник Кошаркашког клуба „ФМП“, председник KCJ – Кошаркашког савеза Југославие (1996-1997) и председавајући АБА лиге. КК ФМП je двоструки освајач регионалне АБА лиге, вишеструки освајач Купа Радивоја Kopaћa, полуфиналиста УЛЕБ Купа, финалиста првенства CPJ и Суперлиге Србије и двоструки првак јуниорске Евролиге.
КК ФМП je вишеструки првак CPJ и Србије у свим млађим категоријама (пионири, кадети, јуниори), као и освајач многобројних међународних турнира.
Као градоначелник Београда, директно се ангажовао у обезбеђивању помоћи КСЈ како би се национална репрезентација СРЈ вратила на међународну сцену 1995. године у Бугарској и касније освојила титулу првака Европе у Грчкој.
Репрезентација je играла финале са САД на Олимпијским играма у Атланти. KCJ je у том периоду обезбедио нови дом – „Кућу кошарке“ у Сазоновој улици у Београду. Као потпредседник Владе Србије дао je велику подршку репрезентацији која je освојила првенство Европе (Истанбул 2001) и Света (Индијанаполис 2002).
Био je потпредседник Управног одбора ФК Црвена звезда, председник УО СД Црвена звезда, као и потпредседник Скупштине УО СД Црвена звезда. До преузимања функције председника КСС, 13 година је био председник КК Црвена звезда, а током његовог мандата клуб је освојио 25 трофеја. Спортом je почео да се бави са 11 година и активно се бавио кошарком до своје 33. године. Служио je војску – JHA (18.12.1985 – 01.11.1986) у Сомбору и носилац je значке примерног војника. Обављајући функције у државној управи, често је учествовао у разним хуманитарним акцијама. Под његовим вођством „ФМП“ активно учествује у бројним хуманитарним, спортским и образовним акцијама.
Аутор jе и коаутор преко четрдесет научних радова из области роботике и флексибилне аутоматизациіе. Аутор je две књиге: „Србија после Милошевића“ (2001) и „На тешком путу“ (2005). Небојша Човић je носилац ордена Светог Саве I реда (1998) и проглашен je зa Најевропљанина у 2001. години.
Ожењен je супругом Весном и има двоје деце (ћерку и сина) и четири унука.
Борислав Станковић
почасни председник
Почасни председник Кошаркашког савеза Србије (КСС) Борислав Станковић рођен је у Бихаћу далеке 1925. године, проглашење прве Југославије дочекује у Новом Саду, а када је рат почео, породица се сели из тог града, одлази накратко у Лединце (Срем), а потом у Београд. Први Борин спортски избор били су тенис и стони тенис. У окупираном Београду он постаје првак Србије у стоном тенису 1943. Исти успех понавља три године касније. Са ослобођењем, Бора се опредељује за кошарку. Он је један од људи који присуствују оснивачкој седници СД Црвена звезда 1945. и са њеном кошаркашком секцијом осваја три титуле првака. То је било време зачетака овог спорта у Југославији, баскет се играо на бетонским спољним теренима. После три године у Звезди постаје тренер КК Железничар и уводи га у прву лигу. За репрезентацију Југославије играо је неколико година, био у екипи која је на првенству света у Буенос Ајресу 1953. године освојила шесто место. После Црвене звезде играо је још неколико сезона у КК Партизан, негде до завршетка студија ветерине.
Да је рођени победник и шампион Бора је показао својим дугогодишњим радом у ОКК Београду. Од 1953. до 1966. године он је са својим сарадницима направио буквално нови клуб који је тих година могао да парира надмоћној Олимпији из Љубљане. ОКК Београд (београдски „клонфери“), предвођен херојским стрелцем Радивојем Кораћем Жућком, освајао је три пута првенство државе у периоду када је ондашња репрезентација почела да доноси медаље са светских такмичења. Колико је Станковић био посвећен кошарци говори и чињеница да је од 1956. до 1966. био генерални секретар Кошаркашке организације Југославије.
После „клонфера“ водио је италијанску Оранжсоду и постао први тренер странац који је освојио италијански шампионат. Након тога посвећује се раду у светској кошаркашкој организацији ФИБА. За 26 година, колико је обављао функцију генералног секретара ФИБА, кошарка је постала истински „глобални феномен“, игра се на свих шест континената и по масовности се приближила фудбалу. Као врсни дипломата, Станковић је био заслужан што је кошарка обједињена и што су данас све мање разлике између онога што Американци називају професионалном кошарком и остатка света. Станковић је са комесаром НБА лиге Дејвидом Штерном „отворио путеве сарадње“ још пре двадесетак година, када су одигране прве утакмице између НБА лигаша и европских клубова и репрезентација. Оно што је раније изгледало као немогуће, достигнуто је: најбољи амерички кошаркаши играју за репрезентацију САД на светским првенствима и олимпијским играма, „ван-амерички играчи“ су преплавили НБА лигу, правила игре су уједначена. Све ово је умногоме постигнуто захваљујући визији коју је ФИБА имала, односно Станковић као њен први човек.
Почасни председник Кошаркашког савеза Србије Борислав Станковић је међународну каријеру започео још 1958. године као члан Комисије за европске купове. Ту упознаје Вилијама Џонса, постаје његов помоћник и сарадник и један од утемељивача светске кошаркашке организације. Од 1969. године је „стално запослен“ у ФИБА и ту је остао до пензионисања 2002. Био је помоћник генералног секретара од 1972. до 1976, а потом генерални секретар пуних двадесет и шест година.
Од 1978. био је члан Међународног олимпијског комитета. Одликован је немачким Заслужним крстом, француском Легијом части и Орденом за Југославију првог степена. У Кошаркашку „Кућу славних“ уведен је 1991, а од 2002. године је био почасни генерални секретар ФИБА.
Легендарни Борислав Станковић, један од твораца југословенске и српске кошарке, преминуо је 20. марта 2020. у 95. години у Београду.