Био је један од лидера славне генерације која је освојила златну медаљу на Олимпијским играма у Москви 1980. године, а у својој ризници има укупно 12 репрезентативних одличја – злато, сребро (Монтреал 1976) и бронзу (Лос Анђелес 1984) са ОИ, злато (1978), сребро (1974) и две бронзе са Светских првенства (1982. и 1986) као и три европска злата (1973, 1975, 1977), уз сребро (1981.) и бронзу (1979).
За репрезентацију некадашње државе одиграо је укупно 246 утакмица, освојио све што се могло освојити, постигао 3.700 поена, што је и највише у историји.
У Партизан га је довео покојни Рајко Жеравица 1971. године и у тандему са Драганом Кићановићем обележио је једну од најсјајних епоха овог клуба, са којим је освојио две титуле првака СФРЈ и два Купа Радивоја Кораћа.
У богатој кошаркашкој каријери, Праја је наступао и за Венецију, Реал, Удине, Верону, а играчку каријеру је завршио 1991. године у 40. години у Црвеној звезди.
Члан је Куће славних у Спрингфилду, као и ФИБА куће славних, а званично се налази међу 50 играча који су највише допринели Евролиги. Био је МВП Светског првенства 1978, а исте године је проглашен и за најбољег спортисту Југославије.
Нека му је вечна слава.

За три године у Радничком, Немања Неца Ђурић са 22 године постаје члан чувене југословенске репрезентације која је освојила златну медаљу на Медитеранским играма у Бејруту 1959. године и наговестила светлу будућност која је пред њима. На Олимпијским играма у Риму 1960. године југословенска репрезентација заузела је шесто место, а Немања је постао незаменљиви члан прве петорке наше репрезентације.

За југословенску репрезентацију Ђурић је играо девет година, од 1958. до 1967. године. У том периоду одиграо је 138 утакмица и постигао 1.400 кошева. Учествовао је на седам Балканијада, једним медитеранским играма, два пута на Олимпијским играма, на два светска првенства и четири европска првенства.

Са репрезентацијом је на овим такмичењима укупно освојио 13 медаља – шест златних, шест сребрних и једну бронзану.

За свој Раднички, у коме је био прва играчка легенда, играо је десет сезона, од 1956. до 1965. године, да би после одслужења војног рока отишао у италијански Рејер из Венеције. У сезони 1969/70 Немања Ђурић се враћа у југословенску кошарку и наступа за Црвену звезду, а потом две сезоне за Ориолик из Славонског брода, где је био играч и тренер. Последња играчка сезона Немањи је била 1972/73, када је такође као играч и тренер са 37 година био у сарајевском Железничару. Немања је тренерску каријеру наставио у Радничком из Крагујевца 1979 – 1982.

У дугој играчкој каријери Ђурић је одиграо 181 прволигашку утакмицу и постигао 3.958 поена. (просечно 22 по мечу). Две сезоне је био други на листи стрелаца југословенске Прве лиге, иза легендарног Радивоја Кораћа.

Тренерском каријером Неца је почео да се бави још за време активног играња. Самостално је водио Црвену звезду, Ориолик, Железничар и свој Раднички у сезони 1978/79. Као помоћник Александра Николића, са Црвеном звездом је освојио Куп Југославије у сезони 1974/75. После тога одлази у иностранство, али није се дуго бавио тренерским послом. Нажалост, рано је завршио перспективну тренерску каријеру.

Из брака са Јеленом има сина Луку и кћерку Кристину.

Комеморација ће се одржати у просторијама Кошаркашког савеза Србије у петак 15. августа у 11.00 сати, а сахрана је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу. Опело почиње у 14.00 сати.

Андријашевић је био кошаркаш прве златне генерације црвено-белих, а касније и тренер са којим је Звезда освојила први Куп Југославије у историји 1971. године.

Наступао је и за репрезентацију Југославије 47 пута. Играо је на Светском првенству 1954. године и на европским првенствима 1953. и 1955.

Рођен је 5. маја 1931. године у тадашњој Краљевини Југославији, а кошарком је почео да се бави као и многи у том времену, и то у млађим категоријама под тренерском палицом Милана Мусе Бјегојевића. Био је један од најбољих играча јуниорског тима Црвене звезде који је освојио првенство 1949. године. Следеће године је ушао у први тим Звезде, а дебитовао је већ 6. маја, 1950. године у Зрењанину у победи против Пролетера, дан након што је напунио 19 година.

У периоду од 1950. до 1960. био је један од најбољих кошаркаша у Југославији, након Небојше Поповића, Александра Геца, Срђе Калембера и Драгана Гоџића постао пети капитен Црвене звезде. Играјући за Звезду упоредо је студирао и завршио Економски факултет у Београду. После шесте освојене титуле одлази две године у Италију где наставља каријеру, али и школовање. Завршио је докторске студије.

Затим се враћа у своју Црвену звезду и врло брзо одлази на одслужење војног рока, а када је клубу било најпотребније, дошао је и помогао да се задржи прволигашки статус 1960. године. Последњу утакмицу у дресу Звезде одиграо је 26. августа 1961. године у вечитом дербију против Партизана. У дресу Звезде одиграо је 111 утакмица и постигао 696 поена.

Након Црвене звезде одлази у Француску где постаје тренер са којим осваја два купа Француске 1969. и 1970. године. Враћа се у Звезду као тренер, после Бјегојевића и већ у сезони 1970-71. осваја први Куп Југославије у Љубљани. Андријашевић је на клупи Црвене звезде водио као први тренер 27 утакмица, забележио 20 победа и 7 пораза. После Звезде 1971. се враћа у Француску где је водио Каен у два наврата и Антиб.

Иза себе је оставио супругу, троје деце, шесторо унучади и четворо праунучади…

Датум и време сахране биће објављени накнадно.

Јуниорска репрезентација Србије У19 савладала је селекцију Доминиканске Републике у борби за пласман од деветог до 16. места на Светском првентсву у Лозани.

Изабраници Вулета Авдаловића су у већем делу сусрета имали иницијативу и осетно резултатско вођство, али и уз одређене осцијалције стигли до тријумфа. На старту су заиграли, као и на претходним, утакмицама, у грчу, да би после егал игре у првих пет минута додали гас и одмакли на 11 поена вишка на крају прве деонице (33:22).

У другом периоду био је сличан однос снага, противник је хватао прикључак, али је наш тим постепено повећавао предност до 22 поена, колико је имао на крају првог полувремена (54:32).

Међутим, у другом полувремену Доминканци су направили серију 11:0, од 24. до 28. минута, када репрезентација Србије није постигла кош и од 61:44, стигло се до 61:52. После тога су наши момци заиграли ангажованије и ефикасније и убрзо одмакли на 71:54, колико је стајало на семафору на завршетку треће четвртине.

Српски тим је и у последњем кварталу имао сушни период од 33. до 36. минута, после 78:66 противник је направио серију 5:0 за 78:71. Борбени Доминиканци су затим, смањили заостатак на „минус пет“ (85:80, 38. минут), али су играчи селектора Авдаловића победнички привели меч крају.

У нашем тиму Војиновић је постигао 2 поена (5 ск, 1 ас) , Тофоски 10 (3ск, 2ас), Џепина 26 (7ск, 5ас), Соломун 5 (2ск), Дрезгић 10 (4ск, 8ас), Станојевић 2 (10ск, 2ас), Плиснић 9 (3ск, 3ас), Шојић, Марковић 4 (2ск, 2ас), Јовановић (2ск), Димитријевић 2 (1ас), Костић 24 (4ск, 1 ас).

Код Доминиканаца, најефикаснији је био Карбукиа са 23 поена (3ск, 6ас), а пратили су га са дабл-дабл учинком, Франк Сиака са18 поена (11ск,1ас) и Мориљо са 16 (13ск, 7ас) и Де Лос Сантос са 18 (3ск, 4ас).

Српска селекција наредни меч у борби за пласман од деветог до 12. места игра са репрезентацијом Аргентине у суботу од 16.15 сати, што је прилика да се реваншира Аргентинцима за пораз у групи (71:66).

Један од оних који су утицали на европску кошарку као мало ко, чијим магичним потезима смо се дивили, а кошаркашка интелигенција нас је остваљала без даха освојио је три сребрне медаље у дресу репрезентације Србије – на Европском првенству 2009, Светском првенству 2014. и Олимпијским играма 2016. године.

Био је лидер млађих селекција Србије које су на три шампионата Европе освајале златне медаље 2003, 2005. и 2007. године.

У својој пребогатој клупској каријери подизао је чак 20 међународних и националних трофеја – међу њима и шампиона Евролиге и победника Еврокупа. Добитник је 21 индивидуалног признања као најбољи играч такмичења, најкориснији играч, члан првих петорки у свим лигама у којима је наступао, играч године у избору ФИБА и најбољи српски кошаркаш 2016.године.

Каријеру је започео у свом родном Ваљеву, наставио у ФМП Железнику, Олимпијакосу, ЦСКА из Москве, Лос Анђелес Клиперсима, Виртусу и завршио у Црвеној звезди.

“О љубави према Србији, игрању за њен грб и под вољеном тробојком, рекао сам све на паркету. Речима је немогуће описати тај јединствени, дивни осећај који још тиња у мени. Моја отаџбина ће за мене заувек остати најважнија и највољенија. Још једном хвала кошарко, видимо се и надаље, само без патика, дреса и шортса”, написао је Теодосић у писму којим је објавио крај каријере.

Био је јединствен осећај гледати те на терену, а посебан понос смо осећали када си предводио репрезентацију Србије. Тео, хвала за све!

Кошаркашки савез Србије, на челу са председником др Небојшом Човићем, жели Милошу Теодосићу много здравља и среће у његовом наредном животном поглављу.

Фестивал је одржан у дворани Спортске академије Доуш и окупио је 18 екипа из 11 клубова из Србије и Црне Горе, a свечано га је отворила председница Спортског савеза Новог Пазара Амела Љајић Терзић, најуспешнија новопазарска атлетичарка свих времена.

Поред домаћина Пазара, у овој сјајној манифестацији за најмлађе учествовали су крагујевачка Фока, Краљево, Либерти Нови Пазар, Сјеница, Милешевац из Пријепоља, рожајски Ибар, ПИК Обреновац, Умка Џез из Београда, краљевачка Слога Елит и Омладинац из Нових Бановаца.

Турнир на крову ТЦ Галерија је окупио 12 тимова сачињених од дама, а најбоље међу њима биле су Војвођанске након узбудљивог и неизвесног финала против Геријатрије 15:13.

Након другог места на другој станици, искусне Војвођанке сада стижу до златног одличја, а тим су чиниле: Марина Стојић, Марина Давинић, Марија Стојановић и Јелена Јанковић.

Друго место заузела је екипа Геријатрије, у саставу: Марија Костић, Марија Дракулић, Марина Радовић и Милица Инђић.

Треће место на трећој станици Националног првенства Србије у баскету за жене припало је Лаганој причи, односно Лани Марчетић, Тањи Вујасин, Сањи Милошковић и Вери Симовић.

Велико Градиште било је домаћин осме станице Националног првенства 3х3 Србије за мушкарце, а екипа Пирота наставља свој низ финала на домаћој сцени, уз трећу освојену титулу ове сезоне.

МВП турнира је био Никола Ђонлић, а Душан Филиповић, Алекса Раичевић и Драган Бјелица су чинили победнички састав.

Они су у финалном сусрету надиграли освајаче прве станице, Крагујевац са 21:12.

Друго место је освојио искусни Крагујевац, предвођен бившим репрезентативцем у кошарци Рашком Катићем. Његов дугогодишњи саиграч Марко Ђерасимовић, Иван Недељковић и Данило Лабовић су стигли до великог финала.

Треће место је било резервисано за репрезентацију Мадагаскара која се спрема за Светско првенство у баскету, а уз Ливија Ратианарива, Алфу Солондраинија, Елија Рандриамампионону тим је чинио и Новосађанин Никола Шашарога.

Тимови су расподели наградни фонд од 300.000 динара, а нокаут фаза турнира емитована је на каналу Арене спорт.

Турнир у Сокобањи у петак 13. јуна донео је доста узбудљивих сусрета, а најбољи је био Лиман, седма екипа света.

Освајач злата са Србијом Михаило Васић, Немања Жигон, Душан Поповић и Алекса Стојановић су чинили култни Новосадски тим, уз тренера Ненада Карановића.

Бољи су били од Пирота 16:15, а Пирот је наступао у идентичном саставу; Ђонлић, Бјелица, Филиповић и Раичевић.

Поново је Мадагаскар у истом саставу био треће место, а у пријатном амбијенту крај Аква парка Подина одржана је шеста станица Националног првенства, где су такође мечеви завршнице преношени на телевизији Арене спорт.

Десети јубиларни турнир у Пожаревцу није изневерио очекивања многобројних гледалаца, а славио је домаћин тим Казненог поправног завода 012 (КПЗ 012).

Един Весковић и млађи брат Ален Весковић, Милош Петковић и Никола Вуковић су најбољи тим у Браничевском округу, а МВП признање понео је Вуковић.

Други тим био је Вулвс Аликсон из Смедеревске Паланке, а екипу су чинили Алекса Марковић, Душан Симјановски, Новак Голе и Иван Недељковић, где су у финалу изгубили од КПЗ 012 21:16.

Трећа екипа турнира била је Ужице Златиборац која је била на кош од финала, али изгубила од Вулвс Аликсона 21:19.

Филип Пејовић, Никола Ташић, Стефан Жигон и капитен Лазар Поповић су чинили овај тим.

И овај турнир је имао директан пренос на каналу Арене спорт 7, а одржан је код кружног тока у центру Пожаревца.

Селектор репрезентације Србије Светислав Пешић, капитен Богдан Богдановић и сви репрезентативци шокирани су и јавно осуђују увреде и омаловажавања на рачун Николе Калинића, играча који је у дресу националног тима освојио четири медаље на великим такмичењима, међу којима је и олимпијско сребро, и увек часно представљао своју земљу.

Називати врхунског спортисту или било кога другог погрдним именима, представља не само личну увреду и етикетирање, већ је и обезвређивање онога што је Никола Калинић годинама својим радом, трудом и залагањем градио и постизао за своју државу.

Кошаркашки савез Србије

Остаће упамћен као веома способан и агилан кошаркашки функционер. У време СФРЈ најпре је био веома успешан генерални секретар  Кошаркашког савеза Србије, а затим и Кошаркашког савеза Југославије у периоду пре и после распада наше некадашње државе. Такође, био је и дугогодишњи ФИБА комесар.

Као тренер и родитељ пренео је љубав према кошарци на ћерке Соњу и Милену, тренирао их, поносио се њима и понео највеће заслуге што је Соња Васић постала једна од најбољих кошаркашица света.

Био је и предавач на Вишој машинској школи у Београду. Име Радета Петровића везује се и везиваће се за део славне историје наше кошарке, јер је био актер и сведок бројних важних догађаја у домаћој кошарци.

Петровићев кошаркашки пут је почео у Београду по доласку из родног Шапца,  на отвореним теренима Железничара, одакле се винуо на највећу светску сцену као врхунски делилац правде. Судио је на свим највећим ФИБА такмичењима, на Олимпијским играма, светским и европским првенствима, Балканијадама… Ту се убрајају многобројна финала и мечеви за медаље, бројни вечити дербији. Био је у послу бескомпромисан, одлучан, строг и самоуверен, имао је велики ауторитет.

Између осталог, памтиће се и бурна трећа утакмица финала плеј-офа државног првенства 1983. године Шибенка – Босна, која је поништена, а Петровић је судио у тандему са Илијом Матијевићем.

Сахрана Радета Петровића биће обављена у понедељак 2. јуна од 12 часова, у Београду, на Топчидерском гробљу, a опело почиње у 11.30.

Јелић је рођен 7. маја 1945. године у Зрењанину, а од 1948. године је живео у Бањa Луци, а затим у Београду. Кошарку је почео да игра у бањалучком Борцу 1959. године, а три године касније, као најбољи стрелац Б лиге, позван је у јуниорску репрезентацију Југославије. Са 138 постигнутих поена на четири утакмице припала му је титула најбољег стрелца финалног турнира за јуниоре у Београду и те две године (1962. и 1963.) биран је међу 10 најбољих спортиста Босанске крајине.

Од 1963. до 1977. године играо је у београдском Партизану и постао пети најбољи стрелац у историји кошаркашке лиге СФРЈ. Затим, 1978. године, као члан Војводине, увео је новосадски клуб први пут у Прву савезну лигу СФРЈ. За Партизан је постигао 3747 поена на 211 утакмица, а за Војводину 446 кошева на 23 утакмице. Од 1979. до 2006. године играо је за београдски Поштар.

Дрес сениорске репрезентације Југославије облачио је званично 30 пута и освојио две златне медаље на Балканском првенству (Тирана 1965. и Софија 1967.), постигавши 151 поен.

За јуниорски национални тим је одиграо 13 утакмица, постигао 93 коша и освојио бронзану медаљу на првом Балканском првенству 1963. године. Учествовао је и на првом Европском јуниорском првенству, у Напуљу 1964. године, када је југословенска селекција под вођством Ранка Жеравице освојила шесто место.

Као спортски радник био је члан управе Партизана 1992. године, када је клуб из Хумске постао првак Европе и председништава КС Београд, СОФК Београд и СД Поштар. Такође, био је председник ИО СОФК Београд, потпредседник и тренер Поштара, директор такмичења и комесар Прве савезне лиге за мушкарце СФРЈ (13 година), директор такмичења и комесар Прве савезне лиге СФРЈ за жене (18 година).

Обављао је и функцију председника Стручног савета КСЈ и радио као професор на Вишој тренерској школи у кошарци.

Имао је и дужност председника међународне комисије СОФК Србије, председника међународне комисије СОФК Југославије. Више од две деценије био је делегат ФИБА (21 годину) и награђен пехаром за успешан рад и у тој области.

Добитник је и Плакете Града Београда за изузетан допринос спорту (1984).

Сахрана Слобоодана Бате Јелића биће обављена у среду 4. јуна од 11.15 часова, у Београду, на Новом бежанијском гробљу, a опело почиње у 10.45.