Српска и регионална кошарка тугују, отишла је једна од најбољих… Бојана Милошевић Брнад (54). Прослављена југословенска кошаркашица преминула је у Београду и сахрањена у кругу породице, на гробљу Орловача.
Стамени крилни центар, крхке душе и слабашног здравља, преселио се у вечност, а статус легенде заслужила је одавно, осамдесетих година, када је проносила славу наше игре под обручима широм планете.
Остаће упамћена као једна од перјаница славних „сребрних девојака“ у дресу са државним грбом, које су биле вицешампионке на такмичењима попут Олимпијских Игара (Сеул 1988), Светског првенства (Куала Лумпур 1990), Европског првенства (Кадиз 1987. и Тел Авив 1991). Била је и поносна власница златног одличја са Универзијаде (Загреб, 1987) и бронзе (Кобе 1987).
Бојана Милошевић је рођена у Краљеву 29. новембра, 1965. године, а раскошан таленат девојчице високе 188 центиметара, уочен је још док је носила дрес матичне Слоге и учествовала на републичким летњим камповима. Веома брзо је постала стандардна чланица млађих репрезентативних селекција, а прву медаљу освојила је на кадетском ЕП у Финској (1982) када су млађане „плаве“ биле вицешампионке… Две године касније, на ЕП јуниорки у Толеду, пригрлила је злато, а на СП у Колорадо Спрингсу, Бојана и другарице освојиле су бронзу златног сјаја…
Убрзо је стасита Краљевчанка крочила и на велику клупску сцену, поставши првотимка најтрофејнијег домаћег тима, Црвене звезде и наставила трофејни низ црвено-белих. У аналима наше елитне клупске кошарке остало је уписано епско финале домаћег шампионата 1989. године, мајсторица Црвена звезда – Елемес у крцатом „Пиониру“, када је Бојана од постигнутих 35 поена, забележила у другом полувремену чак 25! И донела тиму са Малог Калемегдана титулу после осам година паузе.
Управо ових дана, тачније 18. априла, биће тачно 31 година од те Звездине титуле и те утакмице, о којој навијачи црвено-белих причају са огромном страшћу и дан данас. А тај најновији јубилеј, нажалост, Бојана није дочекала.
Поред блиставих партија у репрезентативном дресу, богато кошаркашко умеће демонстрирала је и као првотимка Вождовца, а касније и иностраних клубова, у Италији и Грчкој…
Била је велики, упорни борац под обручима, поуздани поентер, подједнако сналажљива и вешта на позицијама центра, крилног центра и по потреби, крила…
Нека јој је вечна слава и хвала за све шта је учинила за српску, југословенску и светску кошарку!