Историјат
Хватајући или бацајући лопту човек се преображава, бива другачији, лакши и лепши, превазилази себе, приближава се бестежинском стању и висинском лету, тријумфу свога тела и у исто време победи над њим.
– Иво Андрић
1924 – Полазници курса у Београду
1940 – Екипа матице на слету у Борову
Од Вајланда до ослобођења
За кошаркашке почетке у Србији, узима се долазак William Willand у Београд, изасланика америчког Црвеног крста, октобра 1923. године. Тада је поред других америчких игара, демонстрирана и кошарка, а полазници курса били су гимназијалци, наставници фискултуре и соколски предњаци. Уз активну логистичку подршку Соколске организације, тада најмасовније спортске институције у земљи, Вајланд је у току двомесечног боравка одржао курсеве и за собом оставио опрему за кошарку, кошеве и лопте. Конструкције из Београда, по завршетку курса гимназијалци су пренели у II мушку гимназију, која се налазила на месту данашње зграде Политике и наставили да играју кошарку.
Захваљујући отварању Соколске организације према екипним спортовима, као и жељи саме државе да се спорт протежира кроз школе, кошарка, почетком тридесетих година прошлог века, добија нови замах. Носилац готово свих кошаркашких активности у овом периоду је СОКО Краљевине Југославије, а његови чланови неуморно раде на усавршавању правила, побољшању услова за игру и тренинг. Нови спорт, до тада називан баскет бал, кошићева или кошикова добија своје домаће име – Кошарка.
Круну кошаркашких такмичења до почетка II светског рата свакако представља Свесоколски слет у Борову 1940. године на коме је учествовало 170 играча и играчица подељених у четири старосне категорије. Женска екипа београдског Соколског друштва Матица осваја титулу првака државе, по мало чудним резултатом 2:0, услед лоших временских услова. Једини кош на утакмици постигла је Ружица Радовановић.
У периоду до II светског рата, за развој и унапређење кошарке у Београду највише је заслужан Зденко Павић, са својом супругом Вером, Прочелник за такмичарске игре при начелству Савеза Сокола који је протежирао кошарку и кроз СОКО и кроз школски спорт. У оквиру београдског Сокола X формирао је кошаркашку екипу, а био је и главни организатор средњошколских кошаркашких турнира у Београду крајем тридесетих година прошлог века. Преводио је кошаркашка правила и радио на изградњи кошаркашких терена и кошева.
Први кошаркашки клубови формирали су се у оквиру фудбалских клубова као секције непосредно пред почетак II светског рата. Масовно формирање клубова дешава се непосредно после окупације Краљевине Југославије, на пролеће 1941. године. Пре свих то су Матица, Омладинац, Саск, Избеглице, СК 1913, нешто касније и други: Баск, БСК, Митић, Обилић, БТК, БОБ. Играчи су бивши соколци и свршени средњошколци (М. Стефановић, Н. Поповић, И. Димић, Соколовић, С. Шапер, Б. Аксентијевић…), као и група избеглица, врхунских кошаркаша које је ратни вихор донео у Београд (Неферовић, Тешин, Путник, Ронац, Мађерух…). Кошарка се за време окупације играла на Ташмајдану и Калемегдану, као и на теренима СК 1913 на Топчидерском брду (сада стадион ФК Црвене звезде). У септембру 1941. организује се првенство Београда, а на пролеће 1942. године оснива се и Српски савез кошарке и одбојке. За непуних годину дана савез има у чланству 23 клуба а утакмице кошарке и одбојке укупно је у овом периоду гледало 15.000 људи. Председник Савеза био је полазник Вајландовог курса из 1923. године, Светислав Бата Вуловић.
У Београду кошарка се играла све време окупације, кошаркашке утакмице играју се по први пут у Шапцу и Крагујевцу. Пажњу привлачи велика гледаност, на утакмицама је било од 1.000 до 1.500 људи, а кошарка се играла свих ратних година, па и у августу 1944. непосредно пред ослобођење. Проглашавани су прваци Србије, а кошарка је дефинитивно освајала својом атрактивношћу, брзином и лепотом, и оне који су је играли и оне који су је гледали.
Период 1945. – 1959.
Већ 1945. године наши кошаркаши имају прве међународне наступе. Под именом репрезентација Београда, мушка и женска екипа играју против репрезентације Софије. У Суботици се организује првенство република у кошарци на коме побеђује екипа Југословенске армије.
Много се ради на пропагирању кошарке и њеној масовности. Организује се турнир градова на Ријеци. 1947. године бележимо и прво учешће наше репрезентације на првенству Европе у Прагу.
Црвена Звезда доминира домаћим првенством о обе конкуренције. Небојша Поповић као тренер осваја 17 титула првака државе.
Крајем 1948. године оснива се Кошаркашки савез Југославије, покреће се часопис Кошарка. Након квалификација у Ници, учествујемо на првом Светском првенству првенству у Буенос Аиресу 1950. године.
Данило Кнежевић, дугогодишњи Председник КСЈ отвара првенство Европе за жене 1954. године, на Ташмајдану, на коме смо показали да можемо организовати највеће кошаркашке манифестације на врхунском нивоу.
Александар Николић замењује Небојшу Поповића на месту селектора репрезентације и почиње да ствара тим за велика дела. Крајем педесетих рађају се будуће звезде светског формата, пре свих Радивој Кораћ, затим Немања Ђурић, Слободан Гордић, Иво Данеу, Јосип Ђерђа… Освајамо Медитеранске игре у Бејруту 1959. године, а на Олимпијади у Риму 1960. године заузимамо 6. место.
Радомир Шапер и Борислав Станковић активно се укључују у рад Кошаркашког савеза Југославије.
Вилмош Лоци (Партизан, Пролетер) први је играч који је уписао сто наступа у репрезентативном дресу. Демшар, Гец, Соколовић, Поповић, Роклицер, Калембер и Марјановић стичу искуства са репрезентацијом и преносе их својим клупским друговима… Кошарка напредује крупним корацима у свим сегментима и стиче популарност на читавој територији Југославије.
1947 – Европско првенство у Прагу
1948 – Мушка и женска репрезентација на Балканском сампионату
1950 – Прво Светско првенство у Аргентини
1959 – Prva zlatna medalja – Mediteranske igre Bejrut
1960 – Олимпијске игре у Риму
1961 – Прва медаља, Европско првенство у Београду
1968 – Олимпијско Сребро, Мексико
Период 1961. – 1968.
Шесдесете године 20. века, обележене су успесима и медаљама. На европским шампионатима и светским првенствима и Олимпијским играма освојено је 6 сребрних и једна бронзана медаља. Једино злато у овом периоду, освојено је на незваничном првенству света у Чилеу 1966. године. Женска репрезентација на Европском првенству у Италији 1968. године осваја сребрну медаљу и употпуњује низ.
Првенство Европе у Београду 1961. године, пред препуним трибинама Београдског сајма означава једно ново поглавље наше кошарке. Сребрна медаља, је само почетак низа успеха у наредним деценијама. У финалу против до тада неприкосновеног Совјетског савеза, пружили смо достојан отпор, а Радивој Кораћ проглашен је за најбољег стрелца шампионата.
Александра Николића, на кормилу репрезентације 1967. године замењује Ранко Жеравица. На Олимпијади у Мексику 1968. године, предвошени Кораћем, уз Данеуа, Шермака, Трајка Рајковића и Ражнатовића, златним поготком Цветковића са линије слободних бацања у полуфиналу против Совјетског савеза, пласирамо се у наше прво Олимпијско финале.
Сребром на Европскм првенству 1969. године окрећемо нову страницу кошаркашке историје. Предстоје златне године наше репрезентације.
Период 1970. – 1980.
Пето Светско првенство, одржано у Љубљани 1970. године круна је једне генерације која има велике заслуге за популарност кошарке на овим просторима. Јунаци наших непроспаваних ноћи, када смо са нестрпљењем чекали директне радио преносе из далеке Америке и радовали се њиховим играма и успесима, преточили су сребрне медаље у једну – златну – у титулу СВЕТСКИХ ШАМПИОНА.
Данеу, Ћосић, Трајко Рајковић, Чермак, Плећаш, Симоновић, Капичић и другови маестрално вођени дирегентском палицом Ранка Жеравице играли су и за Радивоја Кораћа, најбољег стрелца репрезентације, који је годину дана раније настрадао у саобраћајној несрећи.
У тек формираном европском клупском такмичењу Купу Радивоја Кораћа, Локомотива и Београд играју финале, Црвена Звезда осваја Куп Купова Европе, док београдски Раднички предвођен Ражнатовићем, Маровићем, Јарићем, Ивковићем и Дамјановићем стиже до полуфинала Купа шампиона.
Европско првенство у Барселони 1973. године је нова, златна страница наше кошарке. Кићановић, Славнић, Далипагић, Ћосић, Јеловац, Тврдић, Плећаш, Јерков, Шолман, Маровић, Ивковић и Кнежевић освајају прво европско злато остваривши свих седам победа. Домаћин првенства Шпанија побеђена је у финалу резултатом 78:67.
Европско првенство у Београду 1975. потврђује доминацију Плавих. Београд као домаћин, поново се представља Европи у најлепшем светлу. Окосницу тима чине играчи из Барселоне који су освојили злато појачани Мирзом Делибашићем и Рајком Жижићем будућим звездама наше кошарке. Мирко Новосел води плаве до другог злата у утакмици против Совјетског савеза у којој остварујемо победу 90:84 златним кошем Драгана Кићановића у завршници.
Професор Александар Николић тријуфално се враћа на чело репрезентације 1977. у Лијежу. Осваја се треће злато на европским првенствима у низу. Одбојка Кићановица и Славнића заузима место на свим шпицама спортских емисија у наредној деценији.
Светско првенство у Манили је нова потврда доминације ЗЛАТНИХ ДЕЧАКА ЈУГОСЛОВЕНСКЕ КОШАРКЕ. Предвођени Кићановићем и Далипагићем, који је проглашен за најбољег стрелца Светског првенства, освајамо поново после 8 година, титулу ПРВАКА СВЕТА.
Клупска кошарка, бележи фантастичне резултате, Партизан у овом периоду осваја три купа Радивоја Кораћа, Босна је шампион Европе, Женска екипа Црвене звезде за коју наступају Пекић, Ђурковић, Марковић, Митић такође осваја титулу првака Европе. Женска репрезентација осваја сребро 1978. године у Познању и бронзу 1980. у Бањалуци на Европским првенствима. Јуниорска и кадетска репрезентација закључно са 1980. годином освајају 12 медаља на Европским првенствима од којих је пет најсјајнијих – златних.
Олимпијске игре у Москви 1980. године означавају круну једне сјајне генерације… од 1973. до 1980. године мушка репрезентација освојила је пет златних медаља, три европска, једно светско и једно олимпијско злато. На својој првој Олимијади, женска репрезентација осваја бронзану медаљу.
1970 – Светско првенство у Љубљани
1973 – Прво европско злато – Барселона
1975 – Златна медаља на Европском првенству у Београду
1977 – Треће европско злато у низу – Лијеж
1989 – „казнена експедиција“ на ЕП у Загребу
1991 – европска надмоћ у Риму
Период: осамдесете
Нови селектор Крешимир Ћосић и Дражен Далипагић као капитен предводили су плаве на Светском првенству у Барселони 1986. године. Уз Прају и Ратка Радовановића са Драженом Петровићем стигли смо до бронзане медаље. На овом такмичењу дебитовао је Владе Дивац, као први изданак нове ЗЛАТНЕ ГЕНЕРАЦИЈЕ – белог дрим тима.
Бронза је освојена и у Атини годину дана касније на Европском првенству. Репрезентацији се прикључују још три голобрада момка Ђорђевић, Кукоч и Рађа, који су те године на Светском јуниорском првенству у Бормију, освојили златну медаљу за нашу репрезентацију.
На Олимпијским играма 1988. године пропустили смо прилику да са Душаном Ивковићем поново будемо на Олимпијском врху. Петровић, Паспаљ, Дивац, Рађа, Кукоч и Жељко Обрадовић наговештавају нови златни низ. Успех су употпуниле и девојке које су се такође попеле на победничко постоље освојивши сребрну медаљу.
Европско првенство у Загребу 1989. године на коме смо све противнике добијали са преко 20 поена разлике почетак је новог златног низа. Први наступ бележи и Саша Даниловић, будући ас светског формата. У Буенос Аиресу на светском првенству доминирају момци у плавим дресовима. По трећи пут освојено је Светско првенство.
Рим 1991. и поново апсолутна надмоћност над противницима. Саша Ђорђевић, Даниловић, Кукоч, Рађа, Савић, Сретеновић и Паспаљ наговештавају да ће на Олимпијским играма у Барселони 1992. године, доћи до дуго чеканог окршаја између БЕЛОГ и ЦРНОГ дрим тима.
Европска ноћна мора 1995. – 2002.
Нажалост, Олимпијске игре у Барселони 1992. године, нису донеле очекивани сусрет века. Због санкција према нашој земљи, генерација са правом названа Европска ноћна мора, морала је да прескочи Европско првенство у Немачкој и Светско првенство у Торонту 1994. године које је требало да се игра у Београду. Кошаркаши Партизана у првој години санкција, када су као домачини играли у Фуенлабради, у Истанбулу на фајнал фору постају шампиони Европе.
Европско првенство у Атини 1995. године означава, нови почетак, нове репрезентације и нове земље.
Дивац, Савић, Даниловић, Паспаљ, Сретеновић и Ђорђевић, подмлађени са Бодирогом, Томашевићем, Берићем, Ребрачом, Котуровићем и Сашом Обрадовићем, под вођством Душана Ивковића и тренера Жељка Обрадовића освајају златну медаљу. Александар Ђорђевић у финалу против Литваније игра једну од најбољих утакмица у својој каријери у којој је постиже 41 кош. Њему уз раме је и маестрални Даниловић који у финалу постиже 23 поена, а у сећању свих, остаје закуцавање у финалу преко НБА звезде Арвидаса Сабониса, које је одсликавало сву нашу снагу, знање и мотив на овом такмићењу.
Олимпијске игре у Атланти где смо освојили сребрну медаљу потврђују квалитет овог тима.
Са Жељком Обрадовићем као селектором, на Европском првенству у Барселони 1997. године поново освајамо злато…
Саша Ђорђевић постиже победоносни погодак против Хрватске готово индентичан оном који је пет година раније постигао у Истанбулу за Партизан. У финалу, нашег великог ривала Италију остављамо са 49 постигнутих поена на другом месту.
Атина 1998. године поново нам доноси радост. У финалу противник је екипа Русије. Сјајни Жељко Ребрача води нас до четвртог светског злата. Најбољу партију пружио је у финалу када је постигао 16 поена и доминирао под оба обруча.
После бронзане медаље у Француској и пеха на Олимпијади у Сиднеју, Светислав Пешић долази на кормило нашег тима.
У Турској на Европском првенству, предвођени НБА звездом Предрагом Стојаковићем и Дејаном Бодирогом, са Гуровићем, Шћепановићем, Дробњаком и Тарлаћем стижемо до ОСМЕ ТИТУЛЕ првака Европе!
Индијанаполис 2002. године, поред освојене титуле Светског првака, пете златне медаље у историји, остаће упамћен по томе да смо се у дворанама у којима смо играли осећали, захваљујући нашим навијачима, којих је увек било у великом броју, као да играмо на домаћем терену.
У четвртфиналу побеђена је екипа Сједињених Америчких Држава. НБА Звезде положиле су оружје, пред расположеним Гуровићем, Јарићем, Стојаковићем, Дивцем, Бодирогом… После великог минуса крајем трећег периода смогли смо снаге да на плећа оборимо највећег фаворита првенства.
У финалу, против Аргентине одиграли смо једну од најузбудљивијих утакмица у историји светских првенстава. После продужетка Дејан Бодирога подигао је победнички пехар, а медаље смо примили из руке Борислава Станковића, генералног секретара ФИБА, легенде светске и наше кошарке.
1995 – златна медаља на ЕП у Атини
1995 – препознатљиво радовање златних кошаркаша
2002 – златна медаља
2002 – пето светско злато у Индијанаполису
Србија од 2007
Прву утакмицу под именом Србија кошаркашки репрезентација је одиграла против репрезентације Турске на турниру у италијанском градићу Бормију 1. августа 2007. године.
Под вођством селектора Зорана Славнића остварена је победа резултатом 78:77, а за нашу репрезентацију наступaли су: Дарко Миличић (23 поена), Марко Јарић (8), Милан Гуровић (12), Миле Илић (2), Зоран Ерцег (12), Миленко Тепић (1), Бранко Цветковић (4), Милош Теодосић (5), Вук Радивојевић, Александар Рашић (11), Драган Лабовић (1) и Немања Александров.
На Европском првенству одржаном у Шпанији нисмо остварили пласман у други круг такмичења, али ће та 2007, прва година у којој се наша репрезентација такмичила под именом Србија, остати упамћена по сјајном успеху наших млађих репрезентативних селекција. Наиме све селекције – млада, јуниорска и кадетска, током лета су постале ШАМПИОНИ ЕВРОПЕ у својим категоријама, најављујући сјајне резултате у будућности и у сениорској конкуренцији.
Под вођством Душана Ивковића лако смо савладали све препреке и пласирали се на Европско првенство 2009. године у Пољској, где смо изгубили у финалу од Шпаније, коју смо на почетку овог првенства победили убедљиво (66:57). Прву сениорску медаљу за Србију освојили су: Бојан Поповић, Миленко Тепић, Милош Теодосић, Иван Паунић, Немања Бјелица, Стефан Марковић, Урош Трипковић, Мирослав Радуљица, Ненад Kрстић, Kоста Перовић, Новица Величковић и Милан Мачван.
На Светском првенству одржаном 2010. године, због пораза у полуфиналу од домаћина, репрезентације Турске (82:83), остали смо без медаље, коју смо игром свакако заслужили. У борби за треће место бољи су били Литванци – 88:89. Остаће упамћена победа против великог фаворите Шпаније (92:89) у четвртфиналу остварена фантастичном тројком Милоша Теодосића три секунде пре краја сусрета преко Шпанца Гарбахосе.
На Светском првенству 2014. године под вођством Александра Ђорђевића, Србија је одиграла још једно финале на великим такмичењима, овога пута са Америком и упркос поразу /92:129/ оставила сјајан утисак играјући храбро са пуно енергије и емоција свих 40 минута против апсолутних фаворита на овом такмичењу. Другу медаљу за Србију освојили су: Милош Теодосић, Богдан Богдановић, Немања Бјелица, Стефан Марковић, Никола Калинић, Мирослав Радуљица, Владимир Штимац, Стефан Бирчевић, Марко Симоновић, Стефан Јовић, Рашко Катић и Ненад Крстић.
На Европском првенству 2015. године били смо четврти. Пораз у полуфиналу од Литваније /64:67/ у последњим секундама меча нисмо успели да брзо преболимо, па смо у борби за треће место изгубили од домаћина Француске резултатом 68:81.
Олимпијске игре у Рију 2016. године донеле су сјајне игре нашег тима. У полуфиналу побеђена је Аустралија – убедљиво (87:61). У финалу су нас чекали Американци. Освојена је сребрна медаља, а за наш тим наступили су: Милош Теодосић, Богдан Богдановић, Немања Бјелица, Стефан Марковић, Никола Калинић, Мирослав Радуљица, Никола Јокић, Стефан Бирчевић, Марко Симоновић, Стефан Јовић, Немања Недовић и Милан Мачван.
На Европско првенство, одржаном 2017. године које се играло у четири земље (Финска, Израел, Румунија и Турска), услед повреда већег броја играча отишли смо у доста измењеном саставу у односу на Олимпијске игре.
У групној фази остварили смо четири победе уз један пораз (Русија 72:75) и заузели прво место у групи што нас је у разигравању водило на репрезентацију Мађарске, коју смо победили резултатом 86:78. У четвртфиналу смо били бољи од Италије коју смо убедљиво победили 83:67 и пласирали се у полуфинале, где нас је чекала репрезентација Русије.
Одличном игром целог тима (Богдановић 24, Марјановић 18 поена) и без повређеног Бранка Лазића, реванширали смо се Русима за пораз у групној фази. Србија је доминирала у скоку и шуту за два поена (70%). Финални сусрет против репрезентације Словеније донео је пуно неизвесности. Ипак, мала ротација наших играча и умор, уз одличну игру наших противника, на крају су резултирали поразом – 85:93 и освојеном сребрном медаљом. За нашу репрезентацију наступали су: Стефан Јовић, Василије Мицић, Богдан Богдановић, Милан Мачван, Драган Милосављевић, Бобан Марјановић, Марко Гудурић, Владимир Лучић, Стефан Бирчевић, Огњен Кузмић, Владимир Штимац и Бранко Лазић.
На Светско првенство које је одржано у Кини 2019, репрезентација Србије отишла је као један од фаворита за златну медаљу. После прве рунде, где смо остварили све три победе (Ангола, Филипини, Италија) остварили смо пласман у други круг. Међутим, ту смо претрпели пораз
од Шпаније – 69:81.
У четвртфиналу, одлична репрезентација Аргентине нас је елиминисала из борбе за медаље (87:97), али смо ипак смогли снаге да у наредна два сусрета забележимо две победе (Америка и Чешка) и освојимо пето место.
Остаће забележено да смо у разигравању за пласман, у несуђеном финалу Светског првенства, против репрезентације САД забележили победу (94:89), а да смо први период ове утакмице добили убедљиво, резултатом – 32:7. У мечу за пето место победили смо репрезентацију Чешке – 90:81.
Наша мушка сениорска репрезентација, нажалост, није успела да обезбеди пласман на Олимпијске игре у Токију 2021. преко квалификационог турнира чији је домаћин био Београд.
У 2022. години одржано је Европско првенство. Наша репрезентација је такмичење у групи имала у Прагу, где је потпуно доминирала. Падале су, и то лако, репрезентације Холандије, Израела, Чешке, Пољске и Финске. Међутим, по селидби у Берлин, где се играла завршница ЕП, Србија је у осмини финала доживела шокантан пораз од Италије – 86:94.
Следећа 2023. била је много успешнија, односно још једна историјска. Србија је, предвођена селектором Светиславом Пешићем, освојила сребрну медаљу на Светском првенству у Манили! Наш национални тим је у групи победио Кину (105:63), Порторико (94:77) и Јужни Судан (115:83). У другој фази, у новоформираној групи, Србија је изгубила од Италије (76:78), а била боља од Доминиканске Републике (112:79). У четвртфиналу је наш тим убедљиво победио Литванију (87:68), у полуфиналу Канаду (95:86). У великом финалу, мало је недостајало да капитен Богдановић и екипа сруше Немачку, која је ипак била мало срећнија и концентрисанија и освојила је злато резултатом 83:77.
За нашу репрезентацију наступали су: Филип Петрушев, Никола Јовић, Богдан Богдановић, Вања Маринковић, Огњен Добрић, Душан Ристић, Марко Гудурић, Стефан Јовић, Дејан Давидовац, Бориша Симанић, Алекса Аврамовић и Никола Милутинов. Тренер је био Светислав Пешић.