Селекторка Марина Маљковић је упутила писмо Председнику Кошаркашког савеза Србије у коме прихвата понуду да остане на челу женске кошаркашке репрезентације у наредне четири године.

Садржај писма преносимо у целости:

Поштовани Председниче, Потпреседнице за женску кошарку, чланови Управног одбора и комисије за женску кошарку,

После освојене златне медаље на Европском првенству, што је највећи успех у историји женске кошарке у Србији и великог емотивног и физичког пражњења, био ми је неопходан један извесни период у коме сам размишљаља о томе да ли могу да будем у стању да наставим да водим женску сениорску репрезентацију Србије.

Особа сам која од својих играчица и сарадника увек тражи ништа мање од максимума, па сам сама себи поставила питање да ли Србији могу и даље да дам своје најбоље.

Освајањем златне медаље поставили смо нове стандарде. Амбиције које смо крили дубоко у себи, сада су испливале на површину и више се не могу спутати. Јасно је да ће јавност од нас захтевати да се трофејна серија настави и на сваком следећем такмичењу. Да ли можемо то?

Ситуација у женској клупској кошарци у Србији није баш најсјајнија. Да ли бих, уколико бих одступила са места селекторке, имала прилику да се и даље борим за напредак, за боље услове, за више девојчица на кошаркашким теренима? Да ли бих својим одласком растужила играчице, сараднике, остале тренере у Србији, малобројну групу људи која подржава женску кошарку?

Много питања ми је било на уму, а одговор је врло једноставан. Све за Србију. Србија никога не моли, Србија не треба да тражи ништа од нас. Част, одговорност, обавеза, емоција и љубав. То је оно што осећам према својој домовини, за коју ћу увек дати све од себе. За мене је највећа част чињеница да сам добила прилику да представљам моју Србију на великим такмичењима. Такву врсту додатне мотивације и жеље не може да понуди ниједан други посао.

Уверена сам да нисам рекла све што сам имала и да нисам урадила све што сам могла у нашој кошарци и за нашу кошарку. Онакав дочек испред Скупштине је за мене обавезујући попут закона, а тај закон супротно професионалној логици каже – мораш да останеш! То је закон срца! То је закон који не постоји на папиру, али који помера свет. Дакле, волим кошарку, обожавам своју земљу.

ИДЕМО ДАЉЕ!

Овом приликом Вас обавештавам да прихватам да потпишем уговор који ми је господин Ђилас понудио крајем августа месеца ове године.

Такође, желим да прву трећину моје годишње плате према новом уговору коју Савез треба да ми уплати, у најкраћем року буде комплетно усмерена на рачуне 12 клубова прве женске савезне лиге. Да то буде мали подстрек за даљи рад од селекторке шампионки Европе.

Своју борбу за интересе наше кошарке и напредак настављам даље. Свим силама ћу се трудити да се женска кошарка развија у свим сегментима и да прескачем сваку препреку која јој се нађе на путу. Лично ћу се још више укључити у рад на промоцији женске кошарке у Србији. Радићу на пројектима који ће стимулисати девојчице да се баве спортом. Један је у припремној фази и имаће за задатак да девојчице основношколског узраста уведе у свет кошарке.

Очекују нас велика искушења. Квалификације за Европско првенство, као и Олимпијски турнир у Рију, који ће бити најјачи икад. План и програм је већ, као што знате, припремљен и спреман за спровођење. Добре резултате и медаље на великим такмичењима не могу да обећам, већ само један изванредан рад, велику преданост и максималну жељу да сваки пут обрадујемо нацију. Да златна медаља освојена у Будимпешти не буде бљесак, већ део једне визије и планског рада свих људи укључених у женску кошарку у Србији.

Срдачно Ваша,
Марина Маљковић