Постала је традиција да током трајања Триглав осигурање Купа Радивоја Кораћа челници КСС посете Центар за породични смештај и усвојење у Нишу. Ни ове године, Предраг Даниловић, Дејан Томашевић, заједно са Наташом Ковачевић, нису пропустили прилику да се друже са штићеницима овог центра.

И сваки пут сви уживају у дружењу, посебно домаћини. Зато је и Виолета Благојевић, директорка Центра за породични смештај и усвојење, на крају изразила жељу да ће Ниш и догодине бити домаћин Купа Кораћа, јер то значи да ће се поново сви дружити.

Предраг Даниловић, председник КСС, подсетио је на прошлогодишње дружење. Каже да му је остало у лепом сећању.

– Већ дужи низ година Ниш је домаћин Купа Кораћа, ово је спортски, пре свега кошаркашки град, што је добро и вас.

Наташа Ковачевић је први пут била у овом центру. Она је са малишанима поделила њену причу. Причу која је инспирисала и охрабрила многе.

– Можда неки не знају, имала сам 19 година када сам потписала свој први уговор, који је требало да буде остварење снова, да играм Евролигу. Међутим, пре почетка сезоне доживели смо саобраћајну несрећу у којој сам изгубила део ноге. Када се догоде такве ствари, увек сте неприпремљени за тако нешто. Али, уз дозу позитивне енергије, подршке и помоћи КСС, Црвене звезде, ФИБА, али пре свега породице и пријатеља, успела сам да се већ после две године вратим кошарци. Волим да кажем да су моји ожиљци подсетници моје борбе и треба да их ценимо. Живот често није фер, али морамо да научимо да се изборимо са свим. И спорт је ту одиграо улогу, јер то је посебна врста васпитања.

И зато, њена порука свима била је…

– Бавите се спортом, било којим. Он ће вас учинити јачим него што сте били.

Дејан Томашевић је подсетио да је КСС Наташу одмах учинио својим амбасадором и додао:

– Примери како што је Наташин, треба да буду подстицајни за нас. Битно је да се боримо и дамо све од себе. У том случају, изаћи ћемо као победници.

Део дружења посвећен питањима домаћина, отворио је један дечак. Каже, како њима, деци из хранитељских породица, ово дружење значи.

– Хвала вам што се нам омогућили да будемо на утакмицама Звезде и Партизана.

На питање ко су им били идоли, прва је одговорила Наташа.

– Ја сам из спортске породице, моја мама је бивша кошарашица Црвене звезде, отац је био рукометаш. Али, Пеђа Стојаковић је био мој идол. Када су освојили златну медаљу, заљубила сам се у њега и он је крив што сам почела да тренирам кошарку.

Томашевић је додао:

– Мени је узор био Дино Рађа, због њега сам изабрао број 14. Сећам се да сам на списку репрезентације увек стављао своје име уместо његовог – рекао је уз осмех.

Даниловић се надовезао.

– Ја само овде најмстарији и мени се највише допадало како је играо Бобан Петровић. То је било крајем осамдесетих, играо је у Партизану и највише ми се свиђао.

Заједнички закључак је да сви треба да се баве спортом.

– Битно је да сте у друштву, да стичете навике да помажете једни другима… Па се после одлучите шта вам се највише свиђа. Битно је да трчите – рекао је Даниловић, на шта је један од дечака признао:

– Више ми се свиђа фудбал, јер се више шутира ногом, него руком…

Ти си голман – упитао га је Даниловић, па када је добио потврдан одговор, запитао је:

– Зашто ниси неки нападач? Јер се овако мање умориш?

Дечак је уз осмех признао.

– Па да…

Разменом поклона завршено је лепо дружење, које ће малишанима остати у лепом сећању.