На данашњи пре тачно једног века, рођен је један од највећих кошаркашких личности свих времена, легендарни кошаркаш, тренер и спортски функционер, генерални секретар Кошаркашког савеза Југославије, а затим и Светске кошаркашке федерације Борислав Бора Станковић. Ако би у две речи требало описати Бору Станковића, можда би најприкладније било цитирати бившег председника ФИБА Џорџа Килијана који га је назвао – „Мистер Баскетбал” – зато што „кошарка за свој раст и развој највише дугује њему!”

Наш Бора је рођен 9. јула 1925. у Бихаћу, где је живео до треће године, а онда се с родитељима преселио у Нови Сад, због њиховог запослења. Иако постоји разлика у једном слову, име је добио по једном од најзначајнијих представника српског реализма, писцу Коштане и Нечисте крви Борисаву Станковићу. Његова мајка Марија Соудил, правница из успешне породице из Брна (Моравска), живела је у Бихаћу (тада под Аустроугарском монархијом) после емиграције свог оца. Будућег супруга Василија Станковића, адвоката из Новог Сада, упознала је док су студирали у Загребу. Ту се и родила љубав међу њима.

Први спорт му је био тенис, у којем је као средњошколац у Новом Саду стигао до полуфинала државног првенства у том узрасту. Тенисом је наставио да се бави рекреативно све док су га ноге служиле, не заборављајући да на многа путовања широм света понесе и тениски прибор. Да није било Другог светског рата, вероватно би имао успеха и у сениорској конкуренцији. Под окупацијом је силом прилика прешао на стони тенис и био првак Београда 1943. и 1946.
За време окупације први пут је видео кошарку, на Ташмајдану, када му је било 17 година. Тада се упознао са осталим пионирима кошарке у Србији и Југославији, међу којима су најзначајнији били Небојша Поповић, Александар Николић и Радомир Шапер. Са њима је деценијама чинио „велику четворку” југословенске и светске кошарке, померајући границе у овом спорту на разним меридијанима.

Био је све у кошарци. Играо је за прву, најтрофејнију генерацију Црвене звезде (1946–48) и сa њом освојио три првенства, затим за Железничар (1949–50) и Партизан (1950–53). Сa државним тимом је учествовао на Првом светском првенству 1950. у Буенос Аиресу и на Европском шампионату у Москви 1953. Као тренер ОКК Београда (1953–65) освојио је три првенства, три пута стизао до полуфинала Купа шампиона, а сa Орансодом из Кантуа (1966–69) постао први страни тренер освајач првенства Италије (1968). У том тиму је тренирао и нека славна имена италијанске кошарке, попут Пјерлуиђија Марцоратија и будућег селектора Карла Рекалкатија.

У првој послератној години освојио је титуле у два различита спорта. Био је првак Београда у стоном тенису и првак Југославије у кошарци, оба пута са Црвеном звездом. Све док није сео на клупу ОКК Београда, фактички је био играч-тренер, јер је још у Црвеној звезди тренирао њен млади тим. Исто је било и сa Партизаном, али у сениорском саставу. У екипи ОКК Београда лансирао је Радивоја Кораћа као прву звезду у историји југословенске кошарке. Све време, до преласка у канцеларију ФИБА у Минхену 1969, радио је као ветеринар.

Паралелно са тренерском каријером стицао је искуства и у кошаркашкој администрацији. У КСЈ је дошао 1953. а затим је од 1956. до 1966, све до одласка у Орансоду, био генерални секретар. У то време био је и „технико” у националном тиму, дајући немерљив допринос у развитку репрезентације и раду савезног капитена Александра Николића.

Преломан тренутак у његовој дипломатско-спортској каријери била је понуда првог генералног секретара ФИБА Вилијама Џонса да му буде заменик. До те понуде дошло је на Олимпијским играма у Риму 1960. На Олимпијским играма у Мексико Ситију 1968, Џонс му је поверио да води кошаркашки турнир. Неколико месеци пре тога постао је италијански првак с Орансодом, с којом се наредне године растао због понуде да се пресели у канцеларију ФИБА у Минхену. Џонс га је доживљавао као човека који може да успостави мир у спорту, имајући у виду хладни рат и чињеницу да је дипломатија била пред великим изазовима. Препустио му је кормило на конгресу ФИБА у Монтреалу, за време Олимпијских игара 1976.

Бора Станковић је урадио много тога за кошарку што му обезбеђује једно од највиших места у њеној историји. С њим на челу, ФИБА је ушла у своје златно доба, подижући углед и у олимпијском покрету и међу љубитељима кошарке, привукавши под свој кров више од 200 држава. Али, ако нешто од тога заслужује да буде названо револуционарним, то је свакако уједињење америчке професионалне кошарке с остатком света. Шансу да се обрачуна са лажним аматеризмом (како је истицао), против кога се из све снаге борио, видео је приликом упознавања с комесаром НБА Дејвидом Штерном, у Милану 1984. Освојио га је својим ставовима на врло посећеној прес конференцији, па су тако заједничким снагама постепено отворили врата ФИБА такмичења за играче из најбоље лиге на свету.

Кад су се амерички професионалци, предвођени Мајклом Џорданом, појавили на Олимпијским играма у Барселони 1992, кошарка је ушла у своју нову еру. Уједињење НБА и ФИБА био је, гледајући глобално, највећи потез у Станковићевој каријери, иако су га многи критиковали због великог јаза између „Дрим тима” и осталих репрезентација. Међутим, он се држао тога да „можеш да напредујеш само ако играш против бољих од себе”. И био је у праву. Већ на Светском првенству у Индијанаполису 2002, Американци су доживели три пораза, редом од Аргентине, Југославије и Шпаније, и заузели тек шесто место. Исте године, Станковић је улогу генералног секретара ФИБА препустио Патрику Бауману. Од тог тренутка био је почасни генерални секретар ФИБА, а у Кошаркашком савезу Србије преузео је улогу почасног председника.

Као члан Комисије ФИБА за еврокупове од њеног оснивања, после и њен председник, затим као директор највећих кошаркашких догађаја, остварио је невероватан утицај на кошарку. Када је основан Куп шампиона (данас Евролига) 1957. године, био је један од петорице оснивача.

За време Олимпијских игара у Сеулу 1988. изабран је за члана Међународног олимпијског комитета (МОК), на предлог тадашњег председника МОК Хуана Антонија Самарана. Једно у низу великих светских признања добио је на стоти рођендан кошарке 1991, када је уврштен у Нејсмитову “Kућу славних” у Спрингфилду (Масачусетс, САД).

За време Европског првенства 2007, у мадридском предграђу Алкобендасу, примљен је у ФИБА „Кућу славних“ (данас се налази у Женеви), која је тада и отворена. Одликован је десетинама домаћих и међународних признања. Поред осталог, француским Орденом Легије части, Орденом МОК, Наградом „Светски спортски лидер“ Спортске академије САД, Октобарском наградом града Београда…
До краја живота остао је веран кошарци и посвећен напретку кошаркашке организације у којој је потекао. Као почасни председник Кошаркашког савеза Србије учествовао је у доношењу неких виталних одлука за српску кошарку.

Борислав Станковић је говорио седам језика, а премунио је у Београду, 20. марта 2020. године. Сахрањен је на Новом гробљу.