Данас се навршава 30 година од једног од највећих и најспектакуларнијих успеха југословенске и српске кошарке. Пре тачно три деценије репрезентација наше бивше државе, СР Југославије, освојила је златну медаљу на Европском првенству 1995. године у Грчкој.

Подвиг који је донео неописиву радост и сатисфакцију не само домаћим љубитељима кошарке и спорта уопште, него и целом нашем народу. Сви добро памтимо где и како смо провели магичну ноћ 2. јула 1995. године, јер тај величанствен догађај је био прекретница за националну репрезентативну кошарку, али је обележио наше животе на посебан начин. Како тек заборавити чаробно вече 3. јула и први, легендарни дочек шампиона у Београду испред балкона Скупштине Града.

Такво спонтано прослављање титуле се не памти, али требало га је и организационо уобличити. За то се побринуо тадашњи градоначелник Београда Небојша Човић, потом и председник КСЈ, а сада први челник КСС.

Свему наведеном претходио је почетак укидања санкција УН према СР Југославији, после три године опште изолације, а ублажавање је кренуло од спорта. После три године, несвргнути кошаркашки  владар света (1990) и Европе (1991) вратио се на највећу сцену. Захваљујући, пре свега, угледу наше краљице игара и дипломатском дару и агилношћу наших кошаркашких функционера.

Проширен је број учесника ЕП 1995. године, организоване су посебне квалификације у Софији, које су моћну селекцију Југославије, старог-новог шампиона, лансирале поново у орбиту.

У фантастичном, тријумфалном походу на самом ЕП изабраници селектора Душана Ивковића су остали непоражени. Девет мечева и толико победа забележио је југословенски тим после трогодишње принудне паузе и изопштавања са свих планетарних такмичења. Бљеснуо је када је било најпотребније, заузео припадајуће место на европском трону, а три године касније и на светском, такође у Атини.

После пуне три деценије, сећања на први атински подвиг не бледе, врте се и препричавају детаљи из игре, као и они поред терена. За почетак, споменућемо два спортска момента за анале.

У невероватном финалу са Литванијом, девет тројки Александра Ђорђевића, као и небески лет Предрага Даниловића преко Арвидаса Сабониса и закуцавање лопте у кош.

Сећамо се и да је југословенска репрезентација у том тренутку, као и наредних година, имала најјачу спољну „белу“ линију на свету – Александар Ђорђевић, Предраг Даниловић, Дејан Бодирога.

У сећању за сва времена је остао импресиван низ наше селекције на том историјском континенталном надметању, који је резултатски изгледао овако: Грчка – Југославија 80:84, Југославија – Литванија 70:61, Италија – Југославија 74:87, Југославија – Шведска 85:58, Израел – Југославија 59:72, Југославија – Немачка 92:79 (прелиминарна рунда), Француска – Југославија 84:106 (четвртфинале), Југославија – Грчка 60:52 (полуфинале), Југославија – Литванија 96:90  (финале).

Уствари, ништа није изненађујуће, ако се баци поглед на шампионски састав, нарочито са ове временске дистанце, а чинили су га: Жарко Паспаљ (капитен), Предраг Даниловић, Александар Ђорђевић, Дејан Бодирога, Владе Дивац, Саша Обрадовић, Зоран Сретеновић, Мирослав Берић, Жељко Ребрача, Зоран Савић, Дејан Томашевић, Дејан Котуровић. Селектор је био Душан Ивковић, а асистенти Жељко Обрадовић и Рајко Тороман.

Сјајни Ђорђевић је у финалу постигао 41 поен, од тога девет тројки из 12 покушаја, (3-2 шут за два, 12-9 шут за три, 12-10 слободна бацања), а пратио га је са 23 поена Даниловић, који је био најбољи стрелац тима са 17,4 поена у просеку.

Ипак, ни чињеница да смо имали најмоћнију спољну линију, уз освојено злато, није била довољна да новинарски жири уврсти неког од наших асова у најбољу петорку такмичења. У идеалну поставу су одабрани: Аријан Комазец, Тони Кукоч (Хрватска), Алеберто Ерерос (Шпанија), Арвидас Сабонис и Шарунас Марчуљонис (Литванија), коме је припала и МВП титула.

Упамтили смо, свакако и друге неправде, покушај немоћних Литванаца да напусте паркет пре краја финалног сусрета, неприкладно понашање грчке публике на трибинама Олимпијске дворане у Атини, а и силазак бронзане Хрватске са победничког постоља у сред церемоније доделе медаља…

Међутим, најслађа сећања долазе на крају, као шлаг на торту. Најпре, славље наше експедиције на Глифади, у ресторану и на улици, затвореној специјално за ту прилику.

Затим и оно најлепше и најважније. Ако су 2. јула 1995. године крунисани европски прваци, дан касније је „рођено“ култно место за прославу највећих успеха наших спортиста. Наравно, чувени београдски балкон Скупштине града. Кулминација се догодила 3. јула увече када су златни момци стигли у главни град. Београд и Југославија нису спавали две ноћи, славило се до 4. јула ујутру.

У својству градоначелника Небојша Човић је са Миленком Кашанином, градским секретаром за културу и сарадницима, експресном брзином реализовао идеју да кошаркашки чаробњаци по доласку из Атине поздраве Београђане управо са балкона Скупштине Града. Снимци величанственог догађаја су вртоглавом брзином обишли планету, а остало је историја.

Тако је почела славна традиција прославе српских спортских подвига, која се поносно негује и чува. Сан свих наших спортиста.

Председник КСС др Небојша Човић дао је овим поводом интервју за престижни спортски сајт Спортал, који можете да погледате на овом линку

https://www.youtube.com/watch?v=ISyQvF2-OCY&t=2s